Dani prolaze, a ja pokušavam skinuti ovu krinku. Čitajući vaše komentare shvaćam da je sve to jedna velika laž, samo varka, za mene i za njega, kakvo prijateljstvo? Kako uopće mogu bit prijateljica osobi koja me razočarala. Mislila sam da ga neću imati snage ˝skinut˝ u svojim očima, da će uvijek biti savršen, ali ovo je daleko od toga. Kako me razočarao, ne samo kao dečko, sad kao i prijatelj... Zar je prijateljstvo takvo? Pokušavam se prisjetiti zašto sam ga zavoljela, što sam vidjela, ali nažalost ne nalazim nikakav dobar razlog. Vidim čovjeka koji će te ˝začarati˝, a onda kad progledaš, ostane samo dubot trag... Kolko laži, koliko prevare,.. Nisu ni cure savršene, al ovo mi već ide na živce. Uvijek naletim na budale i idiote, kao da sam prokleti magnet za njih. Tipični ˝zločesti˝ dečki...
...čak sam neki dan napisala ovo, ali sam odlučila da je bolje ne objaviti...a sad ipak...
˝Ovaj post moram početi pitanjem koje me muči u zadnje vrijeme, ˝jeste li ikada provodili s nekim sate i sate, a da niste ni sanjali da je ta osoba možda ona prava za vas?˝.
Taman kad se sve sredio u mom životu došlo je do neobične situacije. Prepustivši se otkrila sam da gajim osjećaje prema nekome, a da to nisam ni sanjala. Naravno drag mi je, al vjerovala sam da je samo to... nisam mislila da naše druženje na mene utječe tako. Možda sam se zbog straha da ne izgubim prijatelja kontrolirala, ali opet ja se često prebrzo vežem pa sam pomislila da je sve ovo samo prividno. Žalosno, ali i u njegovim očima ja sam samo cura s kojom se druži i koja je ludo zaljubljena u dečka koji to ne zavrijeđuje. Eto, situacija je tolko smiješna, ali opet da me ne boli i ne smeta nebi se sad tu vama jadala. Znam da sam do nedavno bila ludo, iskreno i bezuvjetno zaljubljena u ˝njega˝, ali kao što i sami vidite taj dečko je sad moj prijatelj, na kolko dugo, ne znam, ali ne želim ga drugačije uz sebe. Prijatelj, i to je to... zbog njega sam shvatila da mi je stalo do dečka kojeg gledam skoro svaki dan, s kojim sam ja samo ˝ja˝, bez pretvaranja, bez pokušaja da ga zadivim, bez šminke,... doslovno JA. Cura koja ne može biti mirna ni sekundu, ona koja traži pažnju i želi biti voljena, al opet sve mi se čini da je i ovaj put sve uzaludno. Ovaj put mi ne treba vrijeme, ne treba mi upad, ne trebaju mi kavice da ga upoznam...ovaj put ne mogu ja ništa. Sve je na njemu, a on... e to ne znam! Ne znam šta je s njim i šta osjeća, a ne želim ga pitati.
Napokon mi je krenulo na bolje, sve se kockice posložile i sad još samo fali to - ljubav!!! Upisala sam ekonomiju, (dada, napokon studentica) i riješila sam se patnje i boli i sad još samo trebam njega... Zbilja ga želim uz sebe, ali opet ljeto je tu i ne želim se zanositi nečim što možda i nije najpametnije, a još manje nekome oduzet slobodu...˝
Ipak ga ne želim uz sebe... , tad sam misila da sam zaljubljena, ali to nije (bila) istina! Opet sam se prevarila, opet sam se zanjela i on mi je pao u očima... Sve to razočaranje me potaklo da radim stvari koje mi inače ne padaju na pamet... Izazivala sam, pokazala da mi je stalo, a onda odbacila... kao krpu, a zašto? Tako sam se ja osjećala... a sad, to nisu ni krive ni dužne osobe...a ja tako...
Inače, sve u svemu meni je super...znam previše i vidim previše, pitam se dal´ da budem kuja i da malo ˝poljuljam˝ neke svoje odnose...hm...
Post je objavljen 29.07.2008. u 14:27 sati.