Marketing
Gušteri i Benedetti, Luda kuća i bio-sat
Sjedim tako sinoć sa jednim pametnim čovjekom na terasi.
Sa istoka sijeva kroz noć, otvaram vino i sipam.
Iz sobe dopire razvučeni southern accent. Prvozakonita centrirana međ' zvučnike i slikoherce.
Jest da se moj otok zove Europa, jest da Đelo Hadžiselimović, osim Škode, bira uglavnom dnevni program. I jest da bi rado sjedio sa Prvozakonitom na terasi . Ali...
Europa, noć, terasa. Te ja na njojzi.
I veli pametni čovjek, klinac smo mi blogeri neki aktivisti, halabukači. To ni u razvijenijim demokracijama ne pali; evo, veli, baš čita pepelosip njemačke blogosfere; frustrirana laprdala uglavnom. Navodno pak, nastavlja pametni čovjek, stvar je začudna baš u Esadeu. Da tamo ima profi – blogera; od toga žive; funkcioniraju kao opinion-makeri, utječu na predizborne kampanje. Čudesa.
Ogadile mi se Esade; nazdravljam pametnom čovjeku i preko masno omočenog, zavodljivo ukusnog ruba čaše promatram munje nad istokom.
Pametni čovjek nastavlja…
Čudno je to, veli, sa Esade. Čudne stvari izvoze. Ratove. Umirovljene vojnike. Ideologije. Filmove. Gledaš to, i ispada da je sve pravosuđe, forenzika i medicina. Ispada, stalo im. Jest da im se umire po čekaonicama, jest da vojnicima im nitko sudit' ne smije (…ali će da im se odgovori…), jest da im dnevno nestaje ne-zna-pametni-čovjek koliko djece … Ali jest i da su, osim Von Brauna za rakete i Gestapoa za sigurnosne službe, pokoji trik pokupili i od Goebbelsa…
'Oće Hollywood, 'oće, cinično se podsmjehne pametni čovjek. Veli, oni stvaraju kvazisvijet u kojeg nas love, i onda mi zapravo napadamo i lamentiramo taj kvazisvijet, a zbiljnost se istovremeno dešava pred našim očima, širom zatvorenim… Pa opet spomene Davida Ickea, vladavinu guštera…
Ja ga slušam, kimam glavom poluzainteresirano.
Vino je jako, vuče na višnju, na hrastovinu malo… Znam, čipsovi u limenim bačvama… Znam.
Misli mi odlutaju tragom riječi pametnog čovjeka…
Moja Sarah… Moja Good American… Veli, radi za vladu kako bi pokazala, da nisu svi isti… Na moju opasku o konceptu dobrog nacista, naljutila se tada…Smrkla se k'o nebo nad predbožićnim Bosporom tog dana; vjetar joj je nosio kosu i ceketavi glasić...
Sad piše, frka ju biološkog sata; „the window of opportunity“ joj se zatvara da nađe muža… Padne mi na pamet Mile Kekin, „Je'''em i Tebe i Tvoj biološki sat…“ I mislim si, Sari, guapa, a 'što nisi fino na vrata, umjesto, tu, na prozor…
Žene...
/Istina, mislim si, nikad mi nitko nije na uho čitao Benedettija, onako prisno, onako posesivno, onako američki… Ha, dopustio sam, mislim si još… Frajer loše taktike oduvijek bio jesam… /
Jak, svjež vjetar odjednom, niotkud.
Dok je pametni čovjek pred prvim teškim, bubnjajućim kapima kiše nestao, ispijam – i neku čašu vina i ulazim.
Prvozakonita je ugasila holivudske goebbels-guštere i polutiho poluhrče.
Đankijevski, bez ikakvog povoda i razloga, dok vani ponoćni mjesec obasjava par neredljivih, brzopoteznih kapi kiše na pločniku, enteriram u preklopivu virtualnost… Facebook, Outlook, …
Pametni čovjek vjerojatno u mraku rezignirano odmahuje rukom nad mojom uzaludnošću.
Pling!
Mail od bratića iz Beograda…
„Luda kuća.
Sport stvara pozitivne ljude.Kažu doktori da se prilikom fizičkih aktivnosti aktivira neki hormon zadovoljstva u mozgu. I tako ja skoro svaki dan idem do Save, odnosno otrčim do reke pa nastavim po keju da trčim ili vozim bicikl. I uvek prodjem istim putem, pored jedne piljarnice i jedne male lokalne birtije gde se skupljaju likovi iz socrealističkih filmova da uz pivo ili nešto žešće ubiju vreme. Prošle nedelje, pravo s posla, obukoh patike i trk do Save, izmedju birtije i piljarnice trotoar, prijatelj koga nisam video uvati me za ruku i gde si, ajde popi' jednu sa nama, žao mi je ali ja sam krenuo da trčim, rekoh nakon što sam osetio zadah već dobro alkoholisanog prijatelja. On i njegov kum smejući mi se ispratiše me kao ludaka koji trči umesto da pije. Pijanom je sve lepo.
Uhapsiše doktora Dabića alijas Karadžića. Školovan, inteligentan, sugestivan, sigurno lik po kome će snimiti film. Gledam čupavog bradatog bioenergetičara i kažem ženi - ja ga znam. Kako ga znaš bre, lepo vidjao sam ga negde ali neznam gde.
I krenuše novinari da istražuju njegovo skrivanje i gle čuda, sedeo je u ludoj kući, cirkao crno vino i pevao ispod svoje slike i lečio ljude bioenergijom. Pa ja tuda prolazim svaki dan, sad sam se setio gde sam ga vidjao. Često.
Juče isto, posle posla obukoh patike, trk do save, a luda kuća puna ko oko, nema gde šibicu da baciš, ljudi pokazuju prstom ka stanu gde je bio,novinari sede na klupama ispred zgrade i nešto čekaju. Čovek je sve živo zajebao, uvek se setim da je najbezbednije mesto za skrivanje kriminalaca upravo ispred policijske stanice, tako je i najtraženiji haški optuženik usred grada pevao na guslama ispod svoje slike.
Luda kuća.Trebala je da bude srušena kao jedan od mnogih bespravno podignutih objekata na novom beogradu ali vlasnik uz pomoć drugih koji su gradili bespravne objekte fizički su se obračunavali sa policijom i komunalnim ekipama pre par godina.I tu je sada,i gledam jednog lokalnog pijanca na televiziji kako objašnjava da je jedno veče doktor dabić sebi snizio pritisak na 40/20, odnosno da bi trebao da bude klinički mrtav. I svi su u njemu videli doktora.
Luda kuća. Doktor Dabić. 2008 godina posle Hrista. A ja ću da trčim i dalje, ipak svet pripada ludacima.“
Post je objavljen 28.07.2008. u 11:21 sati.