Ponekad te tako reality strefi, pa shvatish da nikome zhivot nije perfektan. Chudno je to slushati tudje probleme, nekako se postidish svojih.. postidish se kazhem.. jer tvoji tada uvjek izgledaju manji. Kad si onako sam u svojoj boli imash osjechaj da si jedini na svijetu, i da si samo ti proklet od zhivota.. i onda chujesh i drugu stranu medalje. Potrese te to, onako, izbije te iz cipela.. izbaci iz takta, i na tren zaboravish. Dobra je to terapija.. uvjek je nekome gore. Ha ja.. zhenska sujeta je velika k'o kucha :)
Tako ti ja danas, nakon jedne zhenske seanse tudjih problema..shvatih da su moji tako maleni, zanemarivi. Sram me i isprichat joj, ogolit se, sramota. Mislim, ovo shto mene muchi mnogo njih ni shvatilo nebi, smijali bi se. Neki bi mi dali vizit karticu nekog dobrog psihijatra za terapiju ;) Zato vechinom shutim...
Shutim i slusham..
I nakon svega, kazhem.. "biche bolje" onako standardno, a znam da lazhem i nju i sebe, i cijeli svijet. Nikada ne bude bolje, samo nekada na trenutak osjetish da si se pomakao, pa tresnesh o dno. Jedino shto je razlichito u svemu tome je da nikada ne znash kad chesh u visinu, a kada chesh tresnuti guzicom o beton. Da, neko bi reko to je zhivot..
Ja bih rekla to je puko prezhivljavanje.
Post je objavljen 25.07.2008. u 21:07 sati.