Zadnji dan svanuo je vrlo rano,
već oko šest sati.
Pakiranje se odvijalo sporo
i pod vojnom stegom.
Galama je postajala jača,
svađa i nenormalni prigovori,
skupljalo se sve u meni
uoči rastanka.
Osjetila sam da ću ostaviti
svoju samostalnost
i vratiti se opet na staro,
susprezajući suze.
Odjednom je puklo u meni,
bujica potekla niz obraze,
shvatila sam najedanput
zašto si ljudi režu žile.
Ne jer bih učinila isto,
nego jer spoznaja da se vraćam
opet na ono staro
uzrokuje nepodnošljivu bol.
Bol koju samo bol može ugušiti.
Post je objavljen 15.07.2008. u 08:53 sati.