PLEMENITO STRAŠILO
Lovac je ranio malog češljugara. Češljugar više nije mogao letjeti, skakutao je po zemlji tražeći zrnje i crviće - svoju hranu. Srećom, nije ga uvrebala ni mačka, ni lisica. Ali kad je došla zima, izgledalo je da će mali češljugar uginuti od gladi.
Jednoga se dana našao podno strašila za ptice. Ono je imalo tijelo od slame, glavu od tikve, nos od mrkve, oči od oraha, i zube od kukuruznih zrnaca.
"Kako si"? nagovori strašilo češljugara. "Ne izgledaš mi veseo"!
"Kako da budem veseo kad sam gladan, i kad se smrzavam"? uzvrati češljugar. "I jedno mi je krilo slomljeno. A nemam ni gnijezda, ni nekoga drugog skloništa".
"Siročiću moj", ljubazno će strašilo, "ded, skloni se pod moju košulju. Slama je suha, i grijat će te".
Češljugar se nekako uspentra, i uvuče se u slamu kraj strašilova srca. Malo se zgrijao. Ali bio je gladan. Sve je bilo teže pronalaziti hranu. Jednoga dana strašilo mu reče:
"Gladan si, mali. Evo, pojedi moje zube, oni su dobra kukuruzna zrna".
"Ali ti ćeš ostati krezub"!
"Pa što? Izgledat ću kao mudri starac".
Češljugar se hranio kukuruznim zrnjem, i tolio svoju glad nekoliko dana. Strašilo je bilo zadovoljno što njegov mali podstanar više ne gladuje. No uskoro su svi zubi bili pojedeni. I češljugar je opet bio gladan.
Na red je došao strašilov nos.
"Pojedi mrkvu", ponuka ga strašilo. "Zdrava je to hrana".
Zatim su došli na red orasi. Strašilo je oslijepilo.
"Ne brini", govorilo je strašilo. "Meni je dovoljno da slušam tvoj cvrkut".
Naposljetku je strašilo ponudilo češljugaru i svoju glavu - tikvu. Ona je ptičicu snabdijevala hranom podulje vrijeme. A kad je stiglo proljeće, strašila više nije bilo. Češljugarovo je krilo zaraslo. Češljugar je odletio. Nikada nije zaboravio svojega plemenitog prijatelja.
(Nepoznato podrijetlo, u navodu kod Lj. A. Maračića)
Vesna Krmpotić, BASNE, zbornik priča iz opusa MEĐU NAJLJEPŠIMA NAJLJEPŠE širom svijeta i diljem vremena
Post je objavljen 18.07.2008. u 07:08 sati.