Pregled posta

E da. Još malo do godišnjeg a u međuvremenu mi se događaju stvari pa niš od odmora prije godišnjeg. Mislim događa se to s loncima, pa to s aparaturom, pa to s policijom i emajlatorom, pa to s ....ma uvijek se nešto dogodi i ja onda ne mogu prije godišnjeg odmorit stare, umorne kosti, e da bi na godišnji otišla odmorna. Mislim, ak na godišnji ne odeš odmoran, propao ti godišnji.
Prvi tjedan ti prođe u spavanju. Jer si umoran. Drugi ti prođe u aklimatizaciji, treći jednostavno prođe i onda se ti vratiš na posao i pitaš se "a kad ću ja na godišnji, umorna sam?"
I di si onda, di pitam ja vas?

Al kad je tome tako ove lude godine . Stalno mi se nešto događa i ne stignem se odmorit. Nikako se ne stignem odmorit.

Evo na primjer što mi se dogodilo jučer. Mislim to mi se dogodilo zato jer me prebukira informacijama i ondak mi mozak u kaosu i ondak teško razmišljat o nečem drugom. Mislim ako intenzivno razmišljaš o otiscima prstiju ne moš istovremeno intenzivno razmišljati o tom jel u novčaniku imaš novaca il nemaš novaca. Mislim meni to normalno. Ne može mozak radit na dvije frekvencije istovremeno. Ne može i bok. I onda u takvom slučaju budući da intenzivno i stalno razmišljaš o otiscima ne moš intenzivno i stalno razmišljat o financijskoj situaciji tvog novčanika.

I sad.
Bila sam se dogovorila s meni jednom dragom blogericom, koja usput rečeno ima krasne zelene oči i plus toga je Blizanka u horoskopu kao i ja, da se nađemo jučer. Budući da sam ju htjela upoznat s Jazz caffeom, meni najboljim kafićem u gradu i šire, a koji nije baš lako pronać , to sam si dala truda da joj što bolje objasnim di je to. Pak sam joj objasnila najbolje što sam mogla.
I što?
Jučer sam došla s posla, Malog Pasa je uzela moja mama pod svoje tutorstvo te sam se lijepo otuširala i rekla samoj sebi "ma malo ću prileć, 15 minuta ću prileć da se odmorim". Tako sam to rekla , legla i zaspala ko top. Onda je Muškarac 15 do 6 rekao -budi se, moraš ić-. Pak sam skočila, zgrabila torbu, ključeve i brzo brzo krenula, zakasnit ću mislila sam. Brzo brzo sam vozila i bingo točno na vrijeme bila sam tamo.
Damski sam se sjela, zapalila cigaretu došao je konobar naručila sam kavu i spremila se za čekanje. Tako sam malo gledala okolo , opuštala se i odjednom mi se pojavila misao, ničim izazvana, "čuj nisi provjerila novčanik, imaš li ti novaca uopće?". Izvadim novčanik, pogledam. Prazan.
Uh.
Krene me razmišljanje. "Isuse, nemam za kavu, što ako ona ne dođe?". Mislim a) možda ne može nać b)možda se predomislila c) možda je bila, vidjela me ovak golu i bosu odlučila da se samnom neće družit i otišla.
I tu sad krene lagana panika.
"Čovječe za kavu nemam". mislem se. "Nemaš s čim platit ludo, zaboravila si otić na bankomat, neće ti primit karticu, ne moš kavu platit na karticu" tako ja razmišljam. I još se mislim "misli, stvori plan inaće ćeš se zblamirat jebemti za kavu nemaš".
Te stanem raditi plan B, plan C, plan D.
Mozak radi sve u šesnajst.
I smislim!

Plan B : "ponudi mu dopunsko. Odi do šanka i reci kssss, oš dopunsko?"
On bi me prvo pogledao onako kao luda je što joj je, no ja se nebi dala. Opet bi pitala "oš dopunsko?". On bi vjerojatno rekao da neće našto bi mu ponudila karticu za knjižnicu. Oš karticu za knjižnicu? On bi šutio no ja se nebi dala. Ak neće knjižnicu može dobit sindikat. Oš sindikalnu knjižicu? pitala bi?. I tako bi ga ispitivala, o kartica imam u novčaniku svih i svakakvih , jedna bi valjda upalila. Nečim bi ga zainteresirala. Negdje bi pokleknuo. Oš zdrastvenu? Morao bi past. Na nešto bi morao past, zagrizao bi. E tu bi onda još naručila i koka-kolu, nemogu prodavat kartice za kavu. Mislim kako bi ja sama sebe cjenila ak bi prodala karticu samo za kavu? Dostojanstven treba bit. Znat svoju cijenu treba!

Tako. To je bio plan B.
No u slučaju da on ne upali počela bi s planom C.
Plan C bio je ovaj :
Dignut ću se i počet brisat stolove, kupit čaše , pitat ljude što hoće pit. Konobar bi me u čudu gledao no bi šutio. Ne bi ništa rekao. Kad bi došla do šanka pitao bi me "što ti radiš?" "Šta što radim" odgovorila bi bezobrazno, "radim što ne vidiš?". On bi me nato gledao pa rekao "ja tu radim, što je tebi?" Onda bi ja odgovorila "nisam ti ja kriva što te nisu obavijestili da od danas i ja tu radim". I još bi mu rekla "i reko mi je šef da ti kažem da mi daš akontaciju ". Pak bi on izvadio cca 100 kuna i dao mi , našto bi ja platila kavu i otišla. Malo mi je klimav bio taj plan, ali u slučaju nužde mogao bi proć.

Pošto je plan C bio klimav morala sam još imati i plan D. Plan D je bio taj da sjedim uz tu kavu do zatvaranja. Da ju srčem kap po kap i pravim se kao da ja to tako radim uvijek i stalno. Da kavu pijem 4 sata i da je to za mene baš normalno. Ono, takva sam i bok. Kad radim radim, kad pijem kavu pijem kavu. I što ako sjedim tamo od 6 do 10 i ako srčem jednu te istu kavu satima? Što? Ima nas svakakvih. A onda kad će zatvarat kafić, kad će dizat stolice, micat stoljnjake ja ću se dić i reć "uh baš sam nešto pospana, kasno je, idem spavat". Budući da ću se tokom tih 4 sata iz gosta pretvorit u domaće življe, to će on samo kimnut glavom i reć "ajde idi, laku noć , lijepo spavaj", to će mi reć i ondak ćemo otić svak na svoju stranu. Tek će kasnije on shvatit da mi nije naplatio, al bit će prekasno ja sam već otišla.

Eto , tako sam ja razmišljala i taman krenula razrađivat plan E. Taj je bio da operem prozore na autima koji dolaze i parkiraju. Oni dođu i parkiraju a ja hop,krpicu, vodu i perem stakla. Prednja. Čovjek viče "nemojte, ne treba" no ja se pravim gluha.Perem. Onda on izvadi kunu pa mi da. Dođe drugi ja opet perem, on opet viče "ne treba makni se" no nečujem, gluha sam. I tako kunu po kunu......
A onda sam krajičkom oka vidjela osobu B kako se približava kafiću. Nisam još bila sigurna da je to ona, al mislila sam, ma nema veze ako i nije ona ja ću ju pozvat za stol. Pak ću pričat sve u šesnajst, neću joj dat ni da odahne, uvući ću ju u razgovor. Kad god će mi htjet reć da me ne pozna ja ću joj uletit u riječ, pričat ću i pričat i ondak kad se upoznamo bit će joj neugodno da mi ne plati kavu, ipak zabavljala sam ju tu pola sata, pak ću se tako izvuć.

No bila je ona. Sve je bilo riješeno. (update zbog Filipinke. Dogovor je unaprijed bio da ona plaća kavu i koka-kolu, tak se ponudila ja sam prihvatila).
Pao mi je kamen sa srca, duše i tijela.
Ostatak je protekao u razgovoru ugodnom.



Post je objavljen 17.07.2008. u 08:12 sati.