Marketing
Zovem da ti čujem glas... =P
Jesam li ja vama ikad rekla kolko ja mrzim mobitele... Grr...
Bemti...
Okey...
Skriveni pozivi...
Njih se još i lako pretrpi...
Samo se lijepo nasmijem...
A što drugo???
Što ljudi stvarno misle da ce postici ako me nazovu sa skrivenog...
I ako mi kazu da je Tecktonik na nekoj plaži... S nekom crnkom...
Da se šeče ruku pod ruku s nekom plavušom... Na otoku kojem oni ne znaju ime...
A on na drugoj liniji...
Hmm...
Mislim stvarno...
I što onda?
Zar stvarno vjeruju da cu ja puknuti?
Nazvati ga, tj prebaciti liniju...
I poslati sve što mi imamo k vragu radi jednog glupog telefonskog poziva...
Ah... Ljudske zablude...
Teže je kad neko pokuša otvoriti stare rane...
Neki dan stigla mi je poruka na mob...
"Hej, mala, kako si...?"
Hmm...
Nisam znala tko je...
Sada znam...
Lutalica iz moje proslosti...
Nekad jaaako vazan... Sada pretty nevazan...
Porukica po poruka...
Razgovor za razgovorom...
I ja se prestajem javljati...
Postao si nedokaziv...
Počeo si sa istim pitanjima kao prije...
Onima zbog kojih sam bila u stanju odjebati vezu...
Sada više ne...
Tvoje "Mala, nisi u redu koliko mi značiš!" meni više ne znači...
Sorry...
Tvoje "Kava... Ti i ja... U zalasku sunca kao nekad...?" meni više ne predstavlja izazov...
Jer onda sam znala da neces doci koliko god sam te cekala...
Danas ne dolazim ja...
I prestajem se javljati...
Rekla sam ti...
Ti i ja smo prijatelji... Nista više...
Ja pripadam Tecktoniku... Nista više...
Ja sam sretna i voljena... Nista više...
A ti i dalje pilas...
Poruke masovne...
Neodgovoreni pozivi...
I ja se prestajem javljati laganini...
Sorry...
ALI ZIVOT IDE DALJE...
A ja jednostavno nisam djevojčica koja ce te traziti u kiši kao nekad...
Post je objavljen 14.07.2008. u 19:48 sati.