Marketing
Ovo mi je 500 post pa si stoga čestitam.
I želim si dug i sretan život.
I još si želim da mi se sve želje ostvare.
Mali je pas inače u zadnje vrijeme skroz dobar. Mislim u okvirima u kojima on može bit dobar. Mislim, mali pas je mali pas i pričat o dobroti u tom kontekstu je bogohulno jer zmija je zmija i zmija će ostat zmija, no u zadnje vrijeme je malom pasu vruće pa je dobar.
Ili bolje da kažem miran. Iz tog mira zbog vrućine, proizlazi njegova dobrota, jer ako to ne naglasim štovano bi čitateljstvo moglo zabunom pomislit da je mali pas stvarno i dobar.
A ne, ne.
Vuk dlaku mijenja ćud nikada, kaže stara poslovica iskusnih i mudrih ljudi. Pa tako i Zmija u tijelu psa mirna samo zato što mu vruće. Pa se izležava. Miruje. Spavucka i spava. Kunja. Čak se dogodilo da je jedno jutro propustio probudit svoje ukućane u POLA SEDAM kao što to radi sva jutra ovih 3 i pol godine koliko živi sa nama. Pak smo se naspavali. Do devet. A taj dan zaokružili smo na kalendaru. I slavit ćemo ga kao praznik!
A kad ostarimo sjećat ćemo se. Sjedit ćemo na verandi stari i nemoćni i evocirat uspomene.
"A sjećaš se onomad kad smo jedamput spavali do devet?" drhtavim će mi se ,starčakim glasom obratit Muškarac.
"Da, kako se ne bi sjećala, pa to mi je bio jedan od najljepših dana u životu" odgovorit ću ja .
"Tko zna što je bilo malom psu tada da nas nije probudio? Ta zaboga subota je bila, subotom je on najradije budio oko 6 ujutro" nastavit će isti evocirat uspomene, brišući svoje naočale dioptrije -23.
"Ne znam što mu je bilo tada, no to se više nije ponovilo " tužno ću odgovorit "U idućih se 15 godina VIŠE nešto takvoga nije ponovilo" .
Poslije toga ćemo zašutjet. Izmorit će nas taj dugački razgovor. Svako će utonut u svoje uspomene. Muškarac će se prisjećat svojih osvajanja. No neće bit siguran jel to izmislio ili se to stvarno dogodilo.
Gledat će svoj štap za hodanje i mislit "moram kupit novi ovaj je izašao iz mode".
Ja ću se sjećati svojih haljina. To neće bit teško jer tokom života ih i nije bilo puno..
I onda ćemo oboje udahnut. Onako starački. Žalit ćemo za ljepšim vremenima kad smo još bili mladi i kad smo malog pasa mogli prošetat . Kad smo još po stepenicama mogli hodat. Kad smo se radi njega dizali u pola sedam a ne kao sad zato što ne možemo spavat.
Tako ćemo se prisjećat.
I ondak će Muškarac pitat, kako uvijek i pita
"A jel ti fali Mali Pas?"
"Ne kaj bi mi falio, što je tebi?" odgovorit ću ja, ali ovoga puta to će bit laž.
Post je objavljen 14.07.2008. u 13:09 sati.