Predivna godina mi se dogodila. Ona akademska. Moja zadnja. Uz sve meni drage ljude koji su uvijek uz mene ovu su godinu obilježile dvije nove osobe. Jedna je Petra. O njoj je bilo već puno priče u ovim redovima; to nikada nisam skrivao. Ovaj puta pišem o cimeru. Zaslužio je to i mnogo ranije i ispričavam se zbog toga. Gorane, predivan si. Krvi bih ti dao. Volim te!
I tako došao ja u taj dom na rizik. Tek sam kasnije shvatio koliko sam sreće imao. Mogao si biti gad i ja ništa ne bih mogao. Mogao si biti pušač i ja bih popušio mnogo. A kad ti jedan on najboljih ljudi koje poznam. I drago mi je zbog toga. Vidiš, nekad nisi ni svjestan ljudi pored sebe. Da smo prošli jedan pored drugog na ulici ne bi ni bili svjesni koliko dobri možemo biti.
Fenomenalna sezona iza nas. Baš si me obilježio i puno toga naučio. Ne znam koliko si ti od mene naučio.... Nadam se bar nešto.
Siso, dok se sjetim naših rituala. Alaaaaa! Neponovljivo. Tako sam bezbrižno živio ove godina. Ah. Naljbolja moja godina. Jesam rekao da te volim? Volim i hvala ti zbog svega!!
Sretan sam što sam te upoznao. Ne želim davati nikakva patetična obećanja da ćemo si pisati svaki dan jer znam da ne ćemo. Ali ja svoje prijatelje ne ispuštam iz ruke, a ti si to postao. Jedan od rijetkih mojih prijatelja. I ne pada mi na pamet da izgubimo kontakt kad se zaposlim i dan mi postane ispunjen. Za kavu s tobom vremena mora biti.... Mora!
Luv U Bela!
Post je objavljen 11.07.2008. u 10:57 sati.