Danas sam pokopao majku.
Prije dva mjeseca slomila je kuk, to je bilo presudno.
Imala je šezdeset i osam godina.
Pokopao sam ju na mjestu u kojem je rođena, na groblju majušnog sela zvanog Sokolovo.
Ispraćaj je bio skroman: moja tetka, dvije njezine susjede i nepoznat starac dugih bijelih brčina. Dok je mala skupina pratila lijes iz bijelog pejzaža iskrsla su tri vuka, i usporedno, na nekih pedesetak metara razdaljine tiho pratila povorku. Pokušali smo ih otjerati uzvicima, ali su nas oni dostojanstveno ignorirali.
Pustili smo ih. Nije bilo vrijeme da se bavimo vukovima.
Svećenik je bio kratak. Uškopljeničkim glasom izrecitirao je par fraza.
Dok su spuštali lijes u raku starac je rukom obrisao suzu.
Lijes spušten, konopi izvučeni – kraj. Tu, pred rakom, nisam imao nikakvih pozdravnih misli, stajao sam posve ispražnjen. Okrenuli smo se i pošli natrag u selo. Čulo se kako grobari bacaju teško, smrznuto grumenje zemlje na lijes. Tupi zvuk odzvanjao je pejzažom.
– Već dugo nije stisla ovako jaka zima – rekla je tetka kada smo sjeli u birtiju - Raku su morali kopati bušilicom (mislila je na pneumatsku bušilicu).
Zatim se raspričala o seoskoj svakodnevici, nekoliko tračeva o svećeniku koji je obavio obred, o Srbima, o Hrvatima, pokoja ratna priča... Ništa od svega tog nije me zanimalo. Otišao sam za šank, naručio još jednu lozu. Zadržao sam se tamo.
Prišao mi je starac sijedih brčina.
- Moja sućut - rekao je.
- Hvala - odgovorio sam. - Što pijete?
- Šljivu - odgovorio je.
Naručio sam. Konobarica je bila seoska cura jakih kostiju. Pravi tenk.
- Jako sam volio tvoju majku - rekao je.
Iznenadilo me to iskreno, jednostavno, ničim izazvano priznanje.
- Zar - pitao sam.
- Bogami - rekao je i strusio čašu.
Naručio sam još jednu.
- Kako vam je ime – upitao sam.
- Ivan Rendić – rekao je.
- Žao mi je, ne znam za vas.
- Ne mari. Bilo je davno. Bili smo mladi.
- Ti si moj otac - pitao sam.
- A ne, nisam. Volio bih da jesam. Ne znam tko je tvoj otac.
- I što je to bilo između vas?
- Ljubav - rekao je.
- I?
- I ništa.
- Kako to?
- Preko noći je nestala.
- Ponekad je tako s ljubavlju.
- Ne, tvoja majka je nestala.
- Nestala? To joj nije slično.
- Nitko ju nije vidio godinama. Mislim da je napustila zemlju.
- Nije mi rekla da je živjela igdje drugdje osim ovdje i u Zagrebu.
- Može biti, ali ja vjerujem da je otišla u Francusku ili Njemačku.
- Zar je imala takve želje?
- Nije rekla, ali sumnjao sam da ima, svatko pametan ima.
- A ti?
- Ja nisam pametan, ja sam ostao.
Ušutjeli smo. Dugo nismo rekli ni riječ.
- Nikada se nisam ženio - rekao je.
- Ni ja – rekao sam.
- Imam kuću, nešto zemlje i šumu tamo dolje kod Babinog kuka, ostavit ću ti to.
- Meni?
- Aha.
- Što baš meni?
- Eto tako.
- Zar nemaš kome drugom?
- Imam.
- Onda nemoj meni.
- Hoću - rekao je seljački tvrdoglavo. Znao sam da je uzaludno odgovarati ga.
Naručio sam još jednu rundu. Ispijali smo u bez riječi, zagledani u čaše.
- Baš sam je volio - rekao je.
- To je jedino što se računa – rekao sam.
Dovršio sam piće.
- Idem sada. Ne volim više voziti po mraku. Oćoravio sam. Godine pritišću.
- Ne'š ti godina. Znaš li koliko ja imam – pitao je.
- Koliko?
- Osamdeset i četiri!
- Čuvaj se Ivane Rendiću.
- I ti - rekao je. - Zapamti što sam ti rekao. Ono moje te čeka. Nemoj se iznenaditi.
Slegnuo sam ramenima, nemoćan da utječem na njegovu odluku.
Pozdravio sam tetku i starice.
– Sine, navrati ponekad – rekla je tetka.
- Hoću – rekao sam, znajući da se neću dugo vraćati.
Sjeo sam u auto. Vozeći se polako, odlučio sam još jednom otići na groblje. Parkirao sam, izašao. Ona tri vukla ležala su na grobu moje majke i tužno zavijala. Gledao sam ih, a oni su gledali mene. Počeo je sniježiti.
Sjeo sam u auto i odvezao se natrag u grad.
Post je objavljen 30.06.2008. u 08:52 sati.