Evo peti dan da je privjesak od Mlađe u komuni.
Isplakala je more suza, sidila budna po cile noći, nit je ila nit pila.
Sad je bolje, smirila se, dolazi u normalu.
Cilo me vrime ždere šta nisan ranije ništa na njemu primijetila.
Jedno vrime volonterski san se bavila s ovisnicima, najviše u smislu podučavanja o AIDS-u i drugin napastima, zadnjih 5 godina skoro svaki dan razgovarala s njima i šire, pripoznajen ih na miljun kilometara, ovog pod noson nisan.
Ne bi niko, čudo jedno kako on razumno govori, normalno izgleda, ne moš virovat.
Savjetnici kroz pripreme za komunu kažu da je odličan, da se ne sićaju kad je zadnji put doša neko tako pribran i odlučan da se riješi napasti.
Mislu da će mu tribat najviše godina dana, viruju da će bit skroz zaličen za 6 miseci.
Mlađa je odlučna čekat ga, dat mu još jednu, zadnju šansu.
Nisan kudila ni nju ni njega, samo san mu rekla da je sve jockere u odnosu na nju za cili život odigra i da nema više prava ni na jednu greškicu.
Nju pozvali moji prijatelji u Milano i Los Angeles nek se dođe zabavit, malo zaboravit pa i ostat tamo, kaže da za sad neće nigdi.
Ponuđen joj je i posal u metropoli, neće ni to.
Oće nastavit sama živit u njihovom stanu, radit, ić svake subote na sastanke sa savjetnicima iz komune i čekat ga.
Dopalo me opet kuvat za nju, oprat i opeglat joj robu, Mog brinit o pasu dok ona radi.
Idemo dalje.
Post je objavljen 28.06.2008. u 15:00 sati.