nema smisla, opet slinim i opet sam bila s njim, no ne želim... oču da ga zaboravim, zasto mu ne mogu odoljeti, on je tako... ustvari ja sam tako naivna... život mi počinje imati smisla, no moja naivnost sve upropasti... tako besmisleno... da, zašto to činim sama sebi? Ni sama neznam što si činim kad sam sa njim, no kad mi nedostaje dođem k sebi i opet ga zamrzim... ustvari želim ga mrziti, no ja ga volim, mrzim sebe zbog toga... zašto??? Kad nisam s njim nije dobro, jer mi nedostaje... no kad sam s njim nisam svjesna da činim to što sam oduvijek željela... i još uvijek želim no potajno u sebi... no prekrivam to smijehom, no duboko u meni srce mi plače za njim...
Post je objavljen 27.06.2008. u 10:56 sati.