Marketing
Rok na moru...
Nasljednik gena, duhovnih bogatstava, moguće proćelavosti i sklonosti debljanju te pokojeg duga majstorima – već je tjedan dana na moru.
Tamo ima Mateu za urlanje i šoru, dedu i baku koji ga obožavaju, sladoleda ko u priči u oba Šiptara i mora, mora, mora...
Kaže mi ex-punica da ga se mora čakljom vadit iz plićaka i da se obožava brčkat ko pingvinčić.
Isti tata, kad smo onomad na Korčuli napravili gol za vaterpolo pa haklali već od deset ujutro, pa bi ekipa išla odmorit oko 11 a druga ekipa išla na picigin, pa ja s njima, i kad ovi smore, već je opet prva postava na vaterpolu pa k njima i tak ukrug.
A gore čeka babin sendvič od debelo narezanog parizera, senfa i starog kruha...
Uf...
Nakon radnog praznika, i sutrašnjeg završetka broja, trebam samo preživjeti današnje stavljanje tri plombe, dolazak parketara, soboslikara i ljudi koji će uništavat hodnik jer su mi idioti sfušali vrata koje ne žele odmontirat ni vratit pare ni ništa.
Pa u petak do Bebariboslava Mokrog i jedno poduže tunkanje s njim, poludit ću do tadaaa.
Ili da ostanem nadzirati majstore?
Strah me da se ne ponovi povijest kad bi nakon škole čučao kod tete podvornice u maminoj školi i čekao da mama završi s poslom a tate ne bi bilo doma jer je radio ko konjina pa bi bio nervozan kad bi došo doma i išo odma leć a ja nisam imao ni bracu ni seku za zeku pa sam bio tužan.
Ne ostanem li s majstorima, mogli bi izmislit nešto da produže s radom, a ne odem li do Minimoja, dete će me još malo i zaboravit.
Ja bi rađe da je on tu nego na 5 sati vožnje prema jugu, ali kad mu je dole savršeno.
A isto tako bi htio i da ima najljepšu sobu na svijetu.
Ali bi se i brčkao s njim, i punio mu balone za "Lopta baaam", i da crtamo po kamenju i da me potapa i onda onako blesavo ceri kad izronim zbunjen.
Pa si gledam slike...
Idemo mi i u bazene za velike!
Ali i za male: Stari, si vidil onog komada!? Di, di?...
Kao i na žustre potočiće. Pogodite tko se na slici zaboravio namazat pa je sad pavijanošupkolik?
Tu su i togobani, izvor neopisivog veselja,
iako nas je malo strah samog sljubljivanja s vodom.
Togobane inače apsolutno obožavamo, ali kako smo još mali i zmotani - ništa ne prepuštamo slučaju...
Dobro, skoro ništa...
Mislim, kaj, ono, malo klora se popilo i bok...
Bili smo i u navijačkoj euforiji (Tata, Rok bi Tabiseee – čekaj sine, evo ga Klasnić...)
Igrali smo i mini golf u Topuskom, ali s lopsicom-hopsicom i granom jer nije bilo ničega za iznajmit. Mnogo težak sport...
I tako kreće četvrtak, dugi četvrtak.
Slutim happy end, bit će happy end.
Post je objavljen 26.06.2008. u 11:53 sati.