Marketing
Nevermore...Nevermore...Nevermore...
Edgar Allan Poe-GAVRAN
Jednom jedne strašne noći,ja zamišljah u samoći,čitah crne,prašne knjige,koje staro znanje skriše,dok sam u san skoro pao,netko mi je zakucao
Na vrata mi zakucao-zakucao tiho-tiše
„To je putnik“ja promrmljah,“koji bježi ispred kiše“,samo ti i ništa više.
Ah da još se sjećam jasno,u decembru biješe kasno svaki ugarak,što trne,duhove po podu riše željno čekam ja svanuće,uzalud iz knjiga vućem spas od boli što me muće,jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske,od Lenore rastaviše,Ah,nje sada nema više.
Od svilenog,tužnog šuma iz zastora od baršuna nikad prije osjećani užasi me zahvatiše;dok mi srce snažno bije,ja ga mrzim sve hrabrije:“Putnik moli da se skrije od te noći,bure kiše.Samo to je ništa više.
Ohrabrih se iznenada,ne oklijevah više tada“gospodine il gospođo,izvinjenje moje stiže!mene teški snovi prate,a vi nježno kucat znate,tako tiho i bez snage,vaši prsti vrata biše,da sam sanjiv jedva čuo“-tu se vrata otvoriše-
Mrak je tamo i ništa više.
Pogled mrak je prodrijet htio,čudno zastrašen sam bio,sumnjajući,sanjajući,svi mi paklenski se sniše;nedirnuta bje tišina,znaka nije dala tmina,rečena je riječ jedna,šapnuta od zvuka kiše;“Lenora ja šapnuh tiho,jeka mi je vrati tiše,samo ti i ništa više.
Kad u sobu ja se vratih,cijelom dušom tad zaplamtih:nešto jači nego prije udarci se ponoviše,“sigurno“,ja rekoh,to je prozoru sobe moje;pogledat ću trenom što je,kakve se tu tajne skriše-vjetar je to-ništa više.
Prozorsku otvorih kuku,kad uz lepet i uz buku kroz nj uđe gordi Gavran,svetih dana što već biše nit da poklon glavom mahne,ni trenutak on da stane,s likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže i na kip Palade sleti,što se iznad vrata diže,sleti ,sjedne,ništa više.
Ovaj stvor u crnom plaštu,nasmija mi tužnu maštu,teškim mrkim dostojanstvom,kojim čitav lik mu diše,“nek ti kresta jadno visi“,rekoh,“kukavica nisi,strašni mračni gavran ti si,što sa žala noći stiže,kako te na žalu zovu hadske noći stiže?“
Reče gavran:“nikad više“
Zaćudih se tome mnogo,što je jasno zborit mogo,
Premda nejasne mu rijeći malo toga razjasniše
Ali priznat mora svako, ne dogadja da se lako,
Da živ čovjek gleda tako,pticu što se nad njim njiše, životinju ili pticu što se nad njim njiše s tim imenom „nikad više“
Al gavran sjedeć tamo,govori riječ jednu samo
Ko da duša mu i srce u tu jednu riječ se sliše
To je sve što on mi reče-dalje krila ne pokreće
Dok mj šapat mir presjeće:“svi me druzi oostaviše“.
Tad će Gavran „nikad više“
Dok ja stajah još zatećen-odgovor bje spremno rečen
„nema sumnje“,rekoh,“ta ja riječ tek trica,ništa više,
Od nesretnoga gazde čuta,kojeg je sudbina kruta pratila dok mu sve se pjesme sliše,
U tužaljke puste nade,koje teret u se zbiše,
Od“nikada-nikad više“
Al taj stvor u crnom plaštu,još mi u smjeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti,gdje se Gavran njiše,
Na baršun mi glava klone,a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne,bolne;kakvu meni sudbu piše grakčuć stalno: „nikad više“
Tražeć smisao toga,ne govoreć niti sloga ptici,čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone,pustih glavu da mi klone,i u baršun da mi tone,kojom svijetlo
Sjene riše,naslonit se na taj baršun,kojom svijetlo sjene riše,ona noće nikad više.
Zrak tad ko da gušćim stade,name neki mirs pade,ko da anđel lakih nogu kadioik čudni njiše.“Ludo“,viknuh,“to su glasi Bog će posla da te spasi,bol i tugu da ti gasi,što te tako izmučiše,pij nepenthe,da u srcu zaborav Lenoru zbriše“.reče Gavran „nikad više“.
„zli proroče,ne znam pravo,dal si ptica ili đavo, dali te je saton poslo,il te bure izbaciše samo,al nezastrašena,u tu pustu zemlju sjena u dom ovaj opsjednutim,-zaklinjem te,ah,ne šuti reci,reci ima li melem jada,što me izmučiše?“.Reče Gavran „nikad više“
Zli proroče,neznam pravo,dal si ptica ili đavo,al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,smiri dušu rastuženu,reci dal ću u Edenu
Zagrlit svoju ženu,od koje me rastaviše,anđeosku tu Lenoru,od koje me rastaviše?.Reče Gavran „nikad više“.
„dosta ti govorih dadoh,crna ptico“!
Tad ustadoh,u oluje divlje bježi,što se kroz noć raskriliše!Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,meni je samoća draga,usne same dovršiše-iz mog srca kljun svoj vadi,nek ti trag se ovdje zbriše“.
Reče Gavran „nikad više“.
I taj Gavran,šuteć samo, još je tamo,još je tamo,na Palade kip je sjeo,što se iznad vrata diže oči su mu slika prava zloduha što sniva,spava,svijetlost,što ga obasjava, na dnu njegove sjene riše,moja duša iz tih sjena,što mi cijelu sobu skriše.Reče Gavran „nikad više“.
Danas sam željela započeti s legendarnim „Gavranom“.E.A.Poe je jedan od mojih najdražih pisaca i definitivno uzor u pisanju.Romantizam bih mogla nazvati svojim stilom.Obožavam te graciozne opise i tu osjećajnost koja izviruje iz svake riječi.Zaista se divim svakom piscu koji je iznimno dobar na tome području.Ja sam dovoljno dobra za svoje godine,ali čekaju me godine i godine usavršavanja.Pa...I nije to tako strašno...
Darkman nema na računu(a zapravo nemam ni ja) i sada mi je to malo teže za izdržati...Zato malo gnjavim Josipa(hahaha,nadam se da nisam dosadna....),pa malo gnjavim Ivana(A također se nadam da ni njemu nisam dosadna)...Nekako me oni izvuku kada mislim da se gušim...Josip je dosta razuman i slično razmišljamo...A Ivan je zafrkant i uvijek me uspije nasmijati.Ne znam zašto su mi tako zanimljivi,ali sigurno mi se čine boljim od ovih mojih ovdje.Definitivno...
Pokušat će Darky nagovoriti svoje roditelje da ga puste na jedan dan k meni,iako je to nemoguća misija.Ta udaljenost nas ubija i već ne znamo što napraviti...Ja sam pitala svoju mamu,ali ona se baš i ne slaže s time.Zna da ima i drugih problema osim toga da idemo s autom.Samo neka zna da je ovo malo ozbiljnije nego što sam ja mislila iako smo u vezi na daljinu.Moja želja za rođendan je da vidim Darkyja na par sati...Uf...
Ali to je nemoguće....
Pročitala sam post kod dečka s imenom bloga:roses are eternal,i shvatila da smo zapravo u sličnoj situaciji.Njegovi osjećaji su definitivno slični mojima.Osobito što su nam voljene osobe daleko...Ok,Darky je mnogo dalje...Oko 100km.
Završila je škola...Nikada više neću vidjeti ljude s kojima sam doslovce proživjela ovih dugih osam godina.Pitam se što za njih znači rastanak...
Nikada više nećemo biti osmaši...Nevermore...Nevermore...Nevermore...
Nikada više nećemo biti na okupu...Ali mi je drago što nikada više neću vidjeti Endymiona.
Ok,barem ne tako često...
Sve je nestalo...
Post je objavljen 21.06.2008. u 15:51 sati.