Karirana košulja
na kariranom stolnjaku,
atmosfera je kavanska,
sviraju violine neki čardaš
što nikad neće biti snimljen,
ostat će tu između stolova
ispijen i zadimljen.
Čaša i jecajuć ton,
stara ruka i poneki žulj,
za koga je radila nego
za njih kojih, eto,
više nema...
Otišli su davno na crni vlak,
noseći sa sobom sve suze
što je isplakao kad ih je
onako male, tek rođene
na ruke uzeo.
Tek poneko pismo
zahuktala života
pokuca na vrata
za Božiće, Uskrse
i one datume
koji se pišu
velikim slovom.
Šturo i pomalo
bez riječi.
Sami su
on i taj tužan,
jecajuć ton.
U ritmu trapera
život ima tempa
i nema se vremena
za jednog starca
u kariranom svijetu.
I ruke čašu drže
iako bi radile za njih,
što ih nema...
i kad nemaju više
za koga.
Post je objavljen 19.06.2008. u 14:17 sati.