Ne tuguj, morao sam da krenem!
Ne brini, poneo sam sve što mi treba za put,
Sve majčine zagrljaje,
Očeve mudre reči,
Sve dane detinjstva sa sestrom podeljene,
Sva draga lica,
Milion dečjih osmeha,
Jedno snežno zimsko jutro,
Jedno blago, toplo letnje veče u mom dvorištu,
Parče najlepšeg neba iznad rodne kuće,
Bokal hladne vode sa bistrog planinskog potoka,
Jednu belu majsku ružu,
Jedan crveni bozur,
Grančicu bosiljka.
Reči jedne molitve, jedva čujno izgovorene
U tišini jedne sobe za tugu
I u duši beskrajan mir
Pronađen iza drvenih svetih zidova...
A ostavio sam sve što sam mogao...
I kad u trenu beskrajne, bolne samoće...
Pomisliš da više nikog na svetu nemaš...
Podigni težak, umoran pogled ka sivom nebu,
Vidjećeš jedan uporni zrak sunca...
Što para sivilo - to ti ja, odmorivši se od puta,
Javljam da sam bezbedno stigao,
Da ne brineš...
Post je objavljen 17.06.2008. u 21:55 sati.