Marketing
Prosjaci i pinovi
…a ponovo počinje kiša kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova…
N’da, sve bi to bilo lipo i nadasve romantično da je ovo stvarno listopad u pitanju, ali ako me zdrav razum još uvik nije izda, sad bi po nekim simptomima triba bit misec lipanj. Ove štrapave kišice već su dosadile i Bogu i judima, pa uzimajući u obzir okrutnu činjenicu da se još uvik nismo pošteno okusili mora, uzdamo se u onu staru narodnu mudroliju kako nema lipoga litnjeg vrimena dok dan ne počne kratit.
Kako nas od tog famoznog litnjeg solsticija dili još svega tri-četiri dana, a većinu tog razdoblja ćemo provest u iščekivanju još jedne povijesne bitke sa Turcima palcima, onda nam ne bi tribalo bit teško pokazat još samo pinkicu strpljenja. Bit će to sve OuKej, bez brige…
Vengo, ja sam danas tija o nečemu drugome(n)…
Jučer-prikjučer sam, nakon ko zna koliko nedilji provedenih u skitanjima, lutanjima, tumaranjima i sličnim radnjama koje se mogu svest pod zajednički nazivnik “poć bilo di, samo da mi guzica vidi puta”, napokon osta doma… Ma da se razumimo, nisam baš cili dan proveja između četiri zida, ali to se tako reče, je li…
I kad su okolnosti takve kakve već jesu, di ćeš lipše, nego učinit jedan đir do grada, obnovit ritual zvan “kavica na trogirskoj rivi”, pa ka ono usput pogledat je li došlo koliko furešti, ima li šušura ili kako se to već na moderni naš jezik reče – muvinga…
I tako, zauzeja sam strateški povoljan položaj na jednome(n) od štekata, pa skroz zadovoljan pregledom situacije koji je bija više nego dobar, krajem oka sinjanjen i škiciran zanimljive prizore i pojave.
Kad u nika doba, usrid tog šarenog šušura i light ćakulanja, iznenada mi u vidno polje i to u totalu ujezdi neka nepoznata ženska osoba, musavog izraza lica i patničkoga držanja. U ruci drži bokunić karte sa nikim pečatom i potpisom i sve nešto mrmlja sebi u bradu u kukulele stilu. Iako ništa ne razumim šta govori, namjere su jasne – oće pineze!
Ajme šta ne volim ovakve situacije, prvo zbog toga šta se nikad ne znam snać, a drugo nikad ne moš bit siguran je li prid sobom stvarno gledaš osobu koja je doživila neku veliku tragediju i sad nema za koru kruva ili se radi (a najvjerojatnije je da se radi) o još jednom u nizu "profesionalnih prosjaka" koji na ovakav način užicaju u misec dana više nego prosječan radnik koji pošteno radi svoj posal u nekom poduzeću…
I šta ću joj sad reć!?
Glupo mi je reć da nemam, jer ako nemam kako to da sidim u kafiću i pijuckam piće, ne bi tija ispadat drzak i bezobrazan, a opet s druge strane, a zašto bi se ja sad njoj triba opravdavat!? Na svu sriću, samo sam slegnija ramenima, i bez puno riči joj pokaza kako se od mene danas neće baš usrićit…
Prosjakinju to nije puno zbunilo ni omelo, nego je s istim izrazom lica samo odzibala i nastavila dalje, obišla sve stolove okolo, molećivo pokazujući oni komad karte s ko zna čijim potpisom i pečatom.
Brrr…opet govorim, nikako mi nisu drage ove situacije jer me uvik ostave u nedoumicama, nikad ne moš bit siguran, uvik ti u krajičku misli ostaje neki crv sumnje koji te kopka jesi li učinija pravo ili krivo.
Ne znam, ne bi tija grišit dušu, ali moja razmišljanja i takvi bliski susreti s prosjacima po ulicama, uvik me podsjete na jednu scenu šta sam na svoje oči vidija prije desetak godina.
Iza zgrade suda, kod čiovskoga mosta, izašla je iz nekog prilično velikog i luksuznog auta zatamnjenih stakala, jedna Romkinja zajedno s ditetom od možda kojih dvi-tri godine.
Došli su u jednu sporednu uličicu blizu crkve svetoga Ivana Krstitelja. Iznenada, nasrid ulice, dok je mislila da je niko ne gleda, ta žena je na brzinu skinila i odbacila robu koju je do tada imala na sebi, strpala je u torbu koju je nosila priko ramena, razbarušila kosu i ka nekim čudom, u svega nekoliko sekundi preobrazila se u zapuštenu jadnicu i siroticu, odjevenu doslovno u same prnje i dronjke.
Isto tako, to malo dite koje je do tog trenutka bilo skroz živahno i veselo trčkaralo oko nje, popelo se materi u naručaj i u hipu bespomoćno oborilo glavu, nevoljno zaklataralo rukama i nogama, bacilo pinu na usta, zauzelo takav položaj da je sve upućivalo kako božemiprosti može ispustit dušu svakoga trena! Tako su zajedno krenuli prema glavnom gradskom trgu udaljenom svega dvadesetak koraka da započnu još jedan “radni” dan…
Malo je reć da sam osta “paf” i koliko god sam moga razumit transformaciju odrasle osobe, toliko me zapanjilo to dite koje je majstorski odigralo svoju ulogu…
I na kraju, kad tako nešto vidiš, shvatiš da je to posal, zanat ka i svaki drugi, u stvari i nije ka svi drugi, usudija bi se reć da je to uz oni "prvi drugi” možda i najstariji zanat na svitu. Uvik je toga bilo i očito će uvik bit. A ko zna, možda se i taj zanat osuvremeni, pa kako ljudi danas općenito imaju sve manje gotovine u žepovima, možda bi bilo najbolje da se prosjacima milostinja direktno uplaćuje na tekući račun u banku.
Samo onda bi prosjaci dobit i kartice.
I PIN-ove…
E tako je, prosjaci I PIN-ovi…
A ko zna…
Post je objavljen 17.06.2008. u 18:45 sati.