Vanessa je udisala hogwartski vazduh, razmišljajući o svojim prijateljima. Svi su joj tako dragi, svi ju tako dobro razumeju i čine svaki njeni trenutak srećnijim...p Svojim nežnim šakama je rotrljala svoje umorno lice, umorne oči uokvirene kesama od podočnjaka. Violet, Kathy, Victoria, Anna Potter i Anna Gryffindor. Njene najveće nade i radosti u životu. Sela je oprezno na beton, sklapajući ruke oko
skupljenih kolena. Vetar je sažaljivo puhao, čineći vazduh hladnijim nego inače. Tišinu hogwartskog jutra prekinuli su koraci u pozadini.
- Vreme je. - izrecitovao je ciničan, bistar ženski glas.
Vanessa je ustala sa hladnog pločnjaka, spremna da se suprostavi sudbini. Krenula je odvažnim korakom, bez trunke nesigurnosti.
Crvenokosa žena je bila začuđena njenom sigurnošću, ali je nastavila za njom.
- Želite li nekog da vidite? - upitala ju je, nadglašujući zvokot njihovih potpetica.
- Ne. - rekla je, iako je svakako želela nekoga da vidi.
Žena je zastala, što je značilo da i Vanessa mora stati. Buntovnički se okrenula ka ženi, promrmljavši nešto za sebe.
- Vaša odluka je divna, i vi to znate. Zašto je ne podelite sa svojim prijateljima, dečkom? Oni bi bili nesretni da odete bez pozdrava. - rekla je žena, slegnuvši ramenima.
- Vidite... Ja nisam više ona Vanessa na koju su oni navikli. Ni približno. Ona Vanessa bi se borila za opstanak, a ja... Shavate li šta želim reći? - uzdahnula je.
Žena ju je i dalje neodobrivo posmatrala, čekajući njenu sledeću repliku.
- U redu. Koliko vremena imam? - upitala je nespretno.
Žena se široko osmehnula i potapšala je po ramenu. Vanessa joj je uzvratila klimav osmeh, ovoga puta iz dubine duše.
- Koliko ti je potrebno. Do kraja dana, da li je to u redu? -
Vanessa je potvrdno klimnula glavom, a zatim nestala. Žena ju je posmatrala kako odlazi, a zatim se zaputila putem svog života.
Lagano je otvorila vrata spavaonice, primećujući usnule devojke u njoj. Svi kreveti su bili zauzeti, isključujući njen, koji je bio uredno složen. Stala je na sredinu spavaonice, a zatim nesigurno povikala:
- Devojke! -
Sve su se probudile istog trena. Anna Potter ju je gađala jastukom, Violet je zaronila ispod pokrivača, dok su Kathy, Victoria i Anna Gryffindor primetile njene suze i zabrinule se.
- Vans, šta ti je? - upitale su zabrinuto.
Odmahnula je glavom, a zatim otrčala i legla na svoj krevet. Već sledećeg trenutka su posedale na njen krevet, već crvene od radoznalosti.
Vanessa, koja je došla sebi, obratila im se.
- Vidite... Odlučila sam sebično, ali mislim da je to najbolje za sve. - rekla je.
Devojke su se već zabrinule.
- Bože, Vanessa, o čemu se radi? - upitala je Kathy.
- Nije li valjda da si odlučila da napustiš Hogwarts? Ajme... - nagađala je Anna Potter.
- O čemu se radiii? - mrmljala je Vic.
- I ja bih volela da znam. - rekla je Anna Gryff.
Samo je Violet šutila. Sledećeg trenutka je ustala i zaprepašćeno zurila u Vanessu.
- Mislim... Mislim da ja znam! Vanessa, oh mila Vanessa...- jecala je.
Vanessa je klimnula glavom, postiđeno spustivši pogled. Već su je sledećeg trenutka sve grlile i plakale za njom. Znale su o čemu se radi. Njihovo prijateljstvo je bilo isuviše čvrsto, stoga je jedan pogled značio milion reči.
- Biti će dobro! Uspeti ću! - hrabrila je sebe, a istovremeno i njih.
- To nikome do sada nije uspelo. Nikome. - pesimistično je grcala Kathy.
- Vanessa, nedostajaćeš mi! Puno! Niko neće moći nikada da zauzme tvoje mesto u mome srcu. - rekla je Anna Gryffindor, plačući.
- Moraš da se vratiš. Ko će me zasmejavati? - pitala je Anna Potter, gušeći se u suzama.
Vanessa je samo odmahivala glavom, pokušavajući da savlada suze.
- Ako mene slušaš, nećeš otićiii...Nećeš, tako je? - molila ju je Vic.
- Moram. Sve je sređeno. Napuštam vas koliko noćas... Žao mi je... -
Devojke su se polako odvojile od nje, tugujući za sebe i u sebi. Violet je nepomično ostala kraj nje, bez i jedne progovorene reči.
- Nikada ti ovo neću oprostiti. Nikada. Ali volim te. Priznajem. - zagrlila ju je.
- Volim i ja tebe. Nedostajaćete mi. Pokušaću da se vratim. Samo zbog vas! - plakala je, čvrsto stegnuvši njih.
Njihovo društvo nikada neće više biti celovito, nikada više neće biti one srećne cure. Nikada.
To popodne su provele u plakanju, sećanjima na stare dane, smejanju i opet rečima ljubavi. Sunce je već izlazilo, dok je Vanessu mučila strepnja.
- Vanessa... nemoj zaboraviti. - rekla je Violet - Sunce će te uvek pratiti i grejati te, jer si uvek bila i ostat ćeš dobar čovek i najbolja prijateljica.
Klimnula je glavom.
- Troy. - slabašno se nasmešila Anna Potter - Moraš mu jednom izajviti ljubav, ne?
Vanessa se nasmešila.
- Govorite... kao da je ovo moj poslednji dan. - zaplakala je.
Anna Gryffindor joj je obrisala suze.
- Ne... Jednostavno, za svaki slučaj. - nasmešila joj se.
- Idem, onda... volim vas. Molim vas, nemojte da me zaboravite! - to su bile njene poslednje reči upućene prijatreljicama.
Već sledećeg trenutka je trčala ka revenclawskom društvenom, no, za to nije bilo potrebe, jer je plavi dečko, lepih očiju upravo naleteo na nju.
- Troy... - rekla je ozareno, brisući suze.
- Vans! - osmehnuo joj se - Plakala si?
- Oh, ma gluposti... Nego, da li imaš kojih petnestak minuta? Hitno mi je. - rekla je.
- Uvek za tebe. - produžili su hodnikom, krećući se u pravcu hogwartskog vrta. U međuvremenu mu je objasnila stvari sa njenim požrtvovanjem, ne spominjući njenu ljubav prema njemu, koju je gajila od detinjstva. Čvrsto ju je zagrlio, kada je dovršila sa pričom.
- Ti si prava Gryffindorka. Hrabra, ponosita, plemenita. Sve to si ti. - govorio je. - Uvek ćeš biti tu pored mene, ma gde bila. Nosim te u srcu. A i vratit ćeš se ti. -
Nasmešila se, slušajući tužno kreketanje žaba iz jezera.
- Vidiš... Tu je još nešto. - pocrvenela je - Uvek sam te volela, Troy. Bio si ljubav mog života. I zauvek ćeš biti. Znam da ne osećaš isto, ali... - zaplakala je. Trčala je ka mestu na kome ju je čekala crvenokosa žena, ostavljajući Troya bez reči.
- Vanessa! - zbunjeno ju je dozivao, pokušavajući da je stigne.
~ Sigurno me sažaljeva! Ah, ja sam učinila ono šta je na meni. ~, mislila je, trčući velikom brzinom. Pogrešila je. Želeo je da joj kaže da je sve vreme osećao isto, ali nažalost... To ona možda nikada neće saznati.
* dum *
Sudarila se sa nekom osobom.
- Pazi kuda gaziš, kravatin... Vanessa. - rekla je Jade, brišući nevidljivi sloj prašine sa sebe.
- Žurim, Jade... Volim te. Prenesi roditeljima da volim i njih, kao i Lanu Miriam. Kasnim, oprosti! - govorila je u trku.
- Ali... Ludača. - nasmejala se Jade. Kasnije je zažalila zbog svojih sarkastičnih rečenica.
- Na vreme si stigla. - rekla je žena, blago se smešući. - Da li su svi obavešteni?
- Da. - rekla je Vanessa, gledajući u zvezde. Događaji iz njenog detinjstva su joj prolazili kroz glavu, svi do jednog. Ljudi koji su bili na ovom cvetnom proplanku su negodovali i došaptavali se.
- Možemo završiti sa ovim? - požurivala je Vanessa, nepotrebno, mislili su.
- Nadamo se da će uspeti. - rekla je žena, zajedno sa nekim muškarcima, pripremivši štapiće.
Vanessa je zažmurila i duboko udahnula svež miris prirode. Već sledećeg trenutka žute svetlosti iz štapića su je pogodile, dok je ona polako isparavala. Osećala je kako joj glasovi prolaze korz glavu, kako je ljudi dozivaju, kako... kako gubi vernost svakog mišića na svom telu laganim tempom.
- Oh ne! Nije uspelo! - jecala je žena, dok su je druge žene grlile.
- Šta sada da radimo? - upitao je muškarac besno kružeći smeđom, blatnjavom stazom.
- Kao i svaka druga duša što je nestala : smireno ćemo sedeti i kraj priče - rekao je treći muškarac, paleći cigaretu.
- Ovo je previše, Paulo! Raule, pokupi ostatke. Ne smeju da znaju da smo je... je... UNIŠTILI! - vrisnula je plava, mlada žena sa čudnim naglaskom.
~ Vanessa je nestala, u dobrobit čovečanstva. Pridružila se redu izgubljenih duša, kao i dužnici mnogi pre nje.
~
15 godina kasnije
*
- Troy, ručak! - vikala je njegova sestra, Marizza.
On, stariji nego inače, približio se stolu sa dnevnim novinama. Odgrizao je parče svažeg hleba, ne skidajući pogled sa novina.
- Troy, uživaj u životu malo... Nađi si ribu. - mrmljala je Marizza, gutajući veliku kašiku pileće juhe.
Osmehnuo joj se.
- Vanessino mesto niko nikada neće zauzeti. - rekao je.
Tu se njihov razgovor i završio. I zaista, njeno mesto nikada niko neće zauzeti.
*
- Ravnateljice. - rekla je tiho mala devojčica po imenu Vanessa.
- Da? - odgovorila je ponosno Katherine, milujući mali devojčurak po glavi.
- Moja mama vam prenosi pozdrave. Ima puno posla oko moje mlađe braće, pa nije mogla doći na Hogwarts ove godine. - devojčica joj se nasmešila i poklonila.
- Pozdravi i ti puno moju Annu. Čudno mi je što mi nije poslala neku bubašvabu po tebi. - nasmejala se.
Devojčica joj je uzvratila osmeh.
*
- Šoping je strava stvar. - rekla je Victoria, našta se Anna Potter složila.
- Kada nemamo puno posla, obavezno u šoping. - smešila se Anna.
- Moja mala ćerkica, Lolly, nikada neće povući na mene. Čini mi se da nije nasledila moje lude želje za šopingom. - jadikovala je Vic, posmatrajući Anninu kosu. - Mogle bi otići do frizera kasnije.
- Ti si se baš ufurala u bezijački svet! Ja sve to rešavam pomoću štapića. - rekla je Potterka, razbarušivši svoje uvojke.
Razgledale su izloge, smejale su se čudnim kreacijama i divile novim. Najbolje prijateljice do pakla i raja to ostaju.
*
- Mama, ko je tebi bila najbolja prijateljica? Znaš, ja imam Enie, i onda se pitam... Ko je tebi bila? - upitala je mala kćer svoju mamu.
- Izvoli, pođi za mnom. - nasmešila joj se mama, pokazujući na veliki ram za slike, koji je stajao na kaminu. Uzela ju je u naručje, usput pokazujući na devojku koja je mahala i smešila se iz rama za slike.
- Vanessa. - rekla je.
- Lepa je. - priznala je mala Edith, uzvrativši mah. - Gde je ona sada?
Violet je progutala pljuvačku, spustivši ćerku nazad na zemlju. Razmislila je nakratko, a zatim samouvereno nastavila, sa suzama u očima:
- Između oblaka, tamo gde anđeli pevaju rajske pesme, gde rajske ptice piju vodu iz najbistrijeg potoka sa najlepšim žuborom, tamo gde ne moraš plaćati sreću tugom, niti tugu srećom, tamo gde će ti uvek svako pomoći da prebrodiš teške trenutke, tamo gde prijateljstvo nije samo reč, tamo gde kada nestaneš, nećeš zapravo nestati, jer će tvoje ime kružiti kroz stoleća i gde ćete se svi rado prisećati... U mom srcu. Tu je Vanessa. - nije više mogla da izdrži. Zaplakala je, prisećajući se starih školskih dana i svoje rane na srcu.
*
Kraj. Zauvek gotovo. Zauvek.
Vanessa Kristy MaxMontas će uvek, ali uvek biti deo mene. Volim te, plačljvo derište!
Ovu priču, sa novim počecima i krajevima, ovu beskorisnu staru hrpu budalaština, ali meni najdražu, posvećujem tebi. Zašto? Ona je uvek bila tu da me razveseli, posavetuje, ugodi ako treba. Ona je tu da me ohrabri, da mi prosvetli put dalje. Sa njom sam provodila dane u razgovorima, korisnim, naravno. Ona me nikada ne bi izdala, kao što neću ni ja nju. Nju volim najviše na svetu i uvek, uvek će biti nešto posebno u mom srcu. Iako ti to neću nikada ovako priznati, iako znam da ona to zna i bez ovoga. Još jednom : Volim te, derište jedno.
Ne brinite, niste se me otarasili. Dolazim koliko sutra, sa novom pričom.
Vanessa je ona koja je umela da voli. Vanessa je ona koja je bila u isto vreme ja, a u isto vreme i neko drugi. Vanessa je ono što ja želim da budem nekada. Vanessa, ja ti se divim.
Šta se desilo sa Vanessom, zašto se žrtvovala? Nije bitno. To je napokon nešto šta ostavljam vama. Izvolite razmisliti.