Toliko sam ljut na sebe da ne mogu to opisati. Budem kasnije.... Ja samo pričam i pričam i pričam..... kak bi trebalo nekaj raditi, a ništa ne poduzimam. Pričam o poslu koji kasnije ostane neobavljen. Jooooooj.
E, najradije bih ostavio mobitele negdje, ugasio telefon, ubio Internet i zaboravio na sve. Slobodno udahnuo. Slobodan. Vikao iz sveg glasa na livadi.... bez skakavaca koji skaću u usta. Da me nitko ne gleda. Umorio se vikanjem. I umoran zaspao na travi. Nepokošenoj. Visokoj. Da me slučajno ne nađu ako me budu tražili. Da budem u svojem svemiru bez ikakvih misli. Bez boli. Samo mir.
Moam napuniti baterije. Prazne su i spava mi se, a nisam umoran. Ali mi se spava. Damn. Proklet bio.
Post je objavljen 16.06.2008. u 18:30 sati.