Kraj je.
Ovaj put zauvijek, sigurna sam u to. Donijela sam tu odluku.
Jer ne mogu više. Previše boli biti s nekim kada znaš da će opet završiti isto. Zašto ispočetka trpjeti istu bol?
Ne mogu reći da me ne boli.
Kad se sjetim nekih situacija, zajedničkih trenutaka, suze same krenu. Ali puno je lakše nego prošli put.
Jer sam ovaj put bila spremna.
Osjećala sam to. Osjetila sam njegove promjene raspoloženja i ponašanja.
Napričao mi je same laži. Znam da mi je dao krivi razlog, jer je toliko besmislen da ga ne želim ni spominjati.
A poznajem ga i predobro.
Stalno mi se pred očima vrti scena iz jednog kafića, kada mi je rekao da mu oprostim ako me ikad povrijedi. Jer da zna da će kad tad to napraviti. Sada mu samo želim reći da je kriv.
Ali nije bitno, opraštam mu i zaboravljam. Jer to je najlakši način za krenuti dalje.
A ja krećem, u nove pobjede i nove poraze. Spremna sam na nove izazove. Naučila sam dosta toga. Izišla sam iz ovoga jača. Svi mi padnemo kad tad, a naša se snaga mjeri u brzini našeg dizanja.
A s nama ljubavi, najdraže moje, ovaj put je stvarno gotovo.
Znam da ćeš mi doći opet, a ja te ovog puta neću dočekati raširenih ruku. Naša je spona, kemija presnažna. Znam koliko će te boljeti kad me vidiš. I neka boli, jer to je samo dio boli koju si ti meni pružio...
Zapamti to...
Post je objavljen 15.06.2008. u 16:26 sati.