-
- Kamo će ovaj narod, moj Jokane?
- - Boga mu, vidiš li ti što i ja? Kaka ih to nevolja potjera? Pa koloni se kraja ne vidi- čudio se Jokan dok je iz rova na visu pored Zlosela promatrao dugu kolonu žena djece i staraca što je hitala ka Kupresu.
- -Jebote, đe će toliko narod stat, nema se đe smjestit u Kupresu –pitao se Marin uznemireno gledajući ispod dlana šake na nepreglednu zmijoliku tanku crtu koja je vijugala Kupreškim poljem.
- - Opet zlo, moj Marine – zloguko je proricao Jokan.
- - Ma znao sam da neće na dobro izić čim se Boban pojavio u Kupresu sa svojom 3. bojnom Crne legije – gunđao je Marin.
- - Evo nama opet partizana.
- -I četnika. I četnika Jokane moj.
- - A baš sam mislio da su ih primirili kada je prije četiri mjeseca Francetić sa „crncima“ izbio na Drinu u Višegradu. Kažu da tamo đe su oni prošli trava više ne raste. Dobro je da smo ostali u voj seoskoj miliciji da ne moramo zlo činit.
- - Jebiga Marine, 'vo je rat. A rat nikome nije brat. Vidiš da se braća tuku između sebe. Eno, oni Đerekovi. Tri sina, tri vojske. Marko je u partizanima, Mile u domobranima, a Jure u ustašama.
- - E, to je politika starog Đurana, Jokane moj. Ko pobidi mora spašavat drugu dvojicu. Nije to iz uvjerenja. To je politika, kako bi reko, seoska politika. Moraš familiju sačuvat ma kako bilo. Ne bi oni ratovali sami od sebe. K'o ni mi. Vidiš da su nas jebali prije, a jebu nas i sad. Sirotinjo, i Bogu si teška – završi Marin svoj iznenadni monolog, te se i sam iznenadivši svojom govorljivošću zašuti, zamišljeno grickajući vlat trave ne dižući pogleda sa kolone koja je postaja sve jasnija, a čelo je već počelo prolaziti pored njihovih položaja.
- - Eheej, ljudi. Kamo ćete, kaka vas nevolja poćera? – viknu Jokan ljudima na čelu kolone.
- - Zlo, veliko zlo. Eno, od Šujice, Livna i Duvna ide iljade crnogorskih i krajiških ustanika i pale sve što mogu popalit. Izmišali se partizani s četnicima i kažu da zbog Drine, Jure i Bobana ubijaju sve što je katoličko i muslimansko. Kažu da je to odmazda, jebem im odmazdu - viknu krupni, brkati predvodnik kolone.
- – Nego, jel ima u Kupresu oružja? Ovdi u koloni ima oko devet iljada duša, al' barem je iljadu spremno za borbu do zadnjega. Mi dalje od Kupresa ne idemo. Ostat ćemo il živi il mrtvi.
- - Tamo je u varošu. Naći će on vas već – odviknu Jokan .
- - Moj, Jokane, najebali smo načistu. Sad mi je jasno što je Boban došao s pukovnikom Šimićem, a nas razvrstali po ovim svim visovima. Bit će belaja – zabrinuto će Marin.
- - E moj Marine, znali smo kakvu ćemo juhu kusat. Dobro, nismo baš znali da će vako zakuvat. Al, bilo kako bilo, iz ove kože ne možemo već ju prodat, ako se već prodaje, što je moguće skuplje. Ja im živ u ruke ne idem – odlučno će Jokan.
- Marin ništa ne odgovori, već počne provjeravat puškomitraljez i redenike s municijom.
- Oćel nam bit dosta? – zabrinuto će.
- U tom trenutku u rovove stupi dvadesetak ustaša u crnim odorama.
- - Što je sesoska stražo? Usrali ste se od straha, a još nije ni zapucalo – podrugljivo podvikne jedan rošava lica.
- Marin i Jokan su ih šutke promatrali. Neka drhtavica prođe im tijelom. Vidjelo se odmah da su to prekaljeni ratnici. Oguglali na smrt i patnje koje su donosili ali i sami trpjeli. Lica im nisu odavala nikakvih emocija dok su vadili lopate i počeli produbljivati rov, a zemlju nabacivati na vrh praveći čvrste grudobrane. Radili su šutke, ne razgovarajući između sebe.
- - Dobro ljudi, što se zapravo dešava – upita Jokan.
- - E, a što bi bilo.Mi smo njih potisnuli s Drine, stisli i nemaju kuda. Evo, sada su sa četiri, kako oni kažu, proleterske divizije krenuli iz istočne Hercegovine na va naša mjesta. Iskoristili su povlačenje Talijana, a ti žabari nisu nama dali da popunimo te prostore. Tako su partizani osvojili Konjic, Prozor, Gornji Vakuf, a spremaju se napasti na Bugojno i Kupres – odgovori rošavi.
- - A kolike su im snage.
- - E, kažu da ih ima oko tri iljade.
- - Uhuu, velika je to sila.
- - Pa što, nije važan broj, važno je srce. A mi ga imamo, jer Crna legija nije izgubila niti jednu bitku – odgovori rošavi nabijaći kacigu na glavu.
- - Nego, i vama bi bilo bolje da učvrstite taj svoj grudobran i spremite se na najgore.
- -Najgore?
- E, na smrt. Što buljiš. Najbolji vojnik je onaj koji smatra da je već mrtav. Taj nema što izgubiti. Evo vidi nas. Nama je svaki dan života Božji poklon. A vidiš vaj narod što biži pred banditima? Svi koji mogu nosit oružje, dobit će ga. I nitko neće pobić jer mu je tud žena, mater, ćaća. I dite. Taj će prije poginit neg dat da ga partizani ufate. Baš ko ni legionari.
- - A koliko nas je? – bojažljivo će Marin.
- - Nas ima 600, a s vama i domobranima bit će da nas ima oko 1800.
- Marin i Jokan se zgledaše. Nije im se baš ginulo, al sve im jasnije bilo da iz ove kože nemaju kud uteć i da će dijelit sudbinu i jednih i drugih. Pa kako bude.
- (nastavlja se)
Post je objavljen 11.06.2008. u 15:50 sati.