Osmijeh mi je osvanuo na licu.
~ Bilo je i vrijeme. ~
Krenula sam prema vratima koja vode u kuhinju.
~ Ček, pa ne mogu samo tako otići, gnjavit će me. Pobjeći ću. Što ako budu ušli u sobu a mene nema? ~
Bila sam puna pitanja. Onda mi je sinula ideja. Naslonila sam uho na vrata.
- Ljudi, htjela bih malo odspavati nemojte me gnjaviti, može? - rekla sam što sam glasnije mogla, samo da me čuju
- U redu. - čula sam sve njihove glasove, osim Cloudovog
Izašla sam na balkon. Bilo je prilino visoko. No ako su Blacky i Reese mogli skočiti, mogu i ja, ne? Uhvatila sam se šipku te okrenula. Držala sam se jednom rukom za ogradu i onda pustila te pala na noge. Malo me zaboljelo.
~ Glupi balkon! ~
Potrčala sam prema dogovorenom mjestu. Već je bila noć.
---Pogled s Cloudove strane---
Samo sam sjedio u kuhinji i pokušao pratiti Lunu i Rena kako nešto čavrljaju. Tako su bezbrižni.
~ Možda bih trebao reći što je Andrea napravila? ~
Uhvatio sam Aichin pogled, kao da je znala da nešto želim reći. Zack je u kutu pričao s Anatrom dok je Lex bježala od Mate.
~ Kao djeca. ~
Aicha je došetala do mene.
- Hej, osjećam da te nešto muči. - odmah je prešla na stvar
- A je li, kako znaš?
- Vidim ti u očima.
- Pa znaš... kad već pitaš, ja...
- Što je Andrea sad napravila?
Bio sam više nego začuđen.
- Zašto misliš da je oko Andree?
- A oko kog drugog, mog pokojnog šukundjeda? Pričaj!
- Rezala se škaricama. - nisam više mogao to držati u sebi
- Rezala je koga s čim?! - lice joj se uozbiljilo
- Sebe, škaricama. Na ramenu. Neko srce i vatru.
- Ta je poludjela. Odradila je svoje. Održat ću joj takvu lekciju da će zapamtiti! Ja ću.. ja ću..JEL ONA NORMALNA?! - eksplodirala je kao boca šampanjca na Novu Godinu
Svi su zastali u svojim aktivnostima.
- I mene muči isto. Nešto se dogodilo.
Odlučio sam izaći van na zrak. Neka im Aicha objasni.
---Pogled s moje strane---
Brzo sam stigla na dok. Prilično sam se umorila. Nisam bila u staroj formi kao prije. Od Versusa nigdje ni traga.
~ Ako sam došla za bezveze čut će on mene. ~
- Došla si. - čula sam poznat glas
- Versus
- Glavom i bradom.
- Dakle, što trebaš? - odmah sam prešla na stvar, nisam voljela odugovlačenja, osim ako su moja
- Lijepa tetovaža ili porezotina, što već. - odugovlačio je i prešao prstom preko mog ramena, dovoljno da osjeti udubine od posjekotina
- Ne odugovlači ili odlazim.
- Al' smo nestrpljivi. No dobro. Želim da... - tu je zastao
- Da...? Danas.
- Pokaži mi svoju vatru! - izjavio je sav ponosan čime je zaslužio moj O.o pogled
- Ovaj... sad?
- Ne sutra. Naravno sad. - gubio je strpljenje, a baš kad sam pomislila da je simpatičan ali malo freaky
Protrljala sam ruke i one su najednom postale vatrene. Vidjela sam odsjaj svoje vatre u njegovim očima. Činilo se kao da mu to nije dovoljno, da treba biti još jača vatra. Puno jača.
- Dobro je za početak. - konačno je progovorio
Bila sam razočarana.
- Uzmi ovo. - rekao je opet i dao mi neku crvenu kuglicu
Primila sam ju u ruku i onda je zasjala.
- I mislio sam. - gotovo neprimjetno se nasmiješio
- Što da radim s tim? I kad ćeš mi reći nešto o mojoj prošlosti?
- To je vatrena materia, pojačava snagu iako boli kada se koristiš vatrom, ali se navikneš s vremenom, ti to možeš. A saznat ćeš nešto o sebi kada bude vrijeme. To jest, sutra, nakon zadatka.
- Zadatka?
- Idemo prošetati muzejom. U ponoć.
- Krast ćemo zar ne? - na sreću bla sam logična osoba
Kimnuo je glavom.
- Pametna si, nije ni čudo da te vatra odabrala. A sada pođi kući i nikom ni riječi. Tu materiu stavi čim uđeš.
Kimnula sam glavom. Tada je nestao.
~ Ništa im nije rekao. Čini se da ću mu morati prvo pomoći da dobijem nešto zauzvrat. ~
Pogledala sam materiu i spremila ju u džep. Shvatila sam da je vrijeme da se vratim kući. Nije me bilo sigurno kojih pola sata, a to kod ostalih očito izaziva brigu. Potrčala sam i tek onda se sjetila da sam izašla kroz balkon.
~ Pa svi misle da spavam. ~
Nasmiješila sam se sama sebi i nastavila polako prema kući. Počela sam razmišljati, što inače nije dobar znak. Pitala sam se hoću li ikada saznati svoju prošlost i čije je ovo zapravo vatra, jer sam osjećala da ne pripada meni, već da sam ju dobila kako bi ju čuvala ili dala nekom drugom. Gledala sam u kamenčiće koji su mirno ležali na tlu. Tako sitni, uvijek su tu ali kao da ih nema. Tako se i ja osjećam. A okružena sam tonom ljudi koji mi govore da će mi pomoći, da su mi prijatelji. Onda sam se zabila u nešto.
- Gledaj kud hodaš! - viknula sam dizavši se s poda
Bio je to kamen.
- Oprosti gospon' kamen, pazi kamo stojiš. - rekla sam i mahnula kamenu tre nastavila zuriti u pod
~ Krasno i kada ne pričam ni s kim luda sam. ~
Potom sam se opet lupila u nešto, malo mekanije, ali sam svejedno pala na pod.
- Gospon' kamen, nadam se da me ne slijediš. - trljala sam nos
- Gospon' kamen? - bio je to glas...
- Cloud? Pazi kuda hodaš. - osjetila sam da su mi obrazi gorjeli
- Nisam znao da ti i gospon kamen imate romansu. - nasmijao se
- Zar se ti ne bi trebao ljutiti? Ine vrijeđaj gospona kamena. - izbeljila sam se i nastavila prema kući
---Pogled s Cloudove strane---
Zaobišla me i nastavila prema kući. Tek onda sam se sjetio.
- Zar nisi rekla da spavaš?
- Ovaj... - znao sam da laže, čim kaže ' ovaj '. - htjela sam se malo prošetati, uostalom to te se ne tiče. Laku noć!
Nastavila je prema kući.
~ Trebam li joj reći što osjećam? A ček malo, što osjećam? Cloud ti si jedan zbunjen tip. ~
Krenuo sam za njom.
- Andrea!
Okrenula se, čak i pomalo trznula, vjerojatno se uplašila.
- Slušaj, bila bih veoma zahvalna kada bi me pustio na miru. Rekao si mi sam da te se ne tiče što ja radim zato me pusti na miru, ok? - ove riječi su me proparale
Nisam znao što reći.
- Nisam mislio to što sam rekao.
- Zvučao si kao da jesi. - zamahnula je glavom kako bi joj šiške prekrile oči
- Pa kad sam mislio da se želiš ubiti! - uhvatio sam ju za ruku na što je trznula i izmakla ju iz mog stiska
- Molim?! Misliš da ih se trebala ubiti? - dignula je pogled, primijetio sam suzu
- Ne, ne! Krivo si me shvatila! Shvaćam da ti je teško, ali pomoći u ti, ok? - osjetio sam da su mi oči mokre
~ Cloud zaplači i ubit ću te. ~
--Pogled s Katarinine strane---
~ Zašto oni stalno trčkaraju oko Andree? ~
Sjetila sam na kauču u svojoj sobi u svojoj kući i učila povijest.
~ Ne vidim čemu strka, izgubila je pamćenje, vau! ~
Odložila sam knjigu i pošla do prozora, pogled mi je usput preletio preko sata. Bila je ponoć. Nije mi se spavalo. Mislila sam na Nathana, svog najboljeg prijatelja iako sam ga ja uvijek smatrala i više od prijatelja. Onda sam morala otputovati s roditeljima jer je tata dobio novi posao. Ostavila sam Nathana, samo tako, bez pozdrava. Nedostaje mi. Suza mi je kliznula niz obraz. Ali znam da ćemo se jednog dana opet sresti. Da, jednog dana.
--Pogled s moje strane---
- U redu, ali ... - nisam znala što reći, učinilo mi se da će zaplakati
- Što ali? - zabrinuto me pogledao i opet primio moju ruku koju sam opet izmaknula
- Ništa. - odustala sam, ionako nisam znala što sam htjela reći
Jedan trenutak smo se samo gledali.
- Ako želiš moju pomoć onda me moraš prestati odgurivati, kao i ostale. Molim te. - oči su mu se sjajile, bio je to najljepši sjaj koji sam vidjela, kao da je netko ukrao zvijezde i stavio ih u njegove oči
Kimnula sam glavom.
- Pokušat ću.
Krenuli smo polako prema kući.
Post je objavljen 09.06.2008. u 19:56 sati.