Pregled posta

Why?

cemu sve to? to je pitanje koje me jako muci posljednjih dana... ja sam zajebana ko osoba, nikog ne pustam blizu sebe, nemam samopouzdanja, nemam povjerenja u nikog, pa ni u sebe, cudna sam jako, zatvorena u sebe, drukcija, nepredvidiva... ali ocekujem da ce moj izgled sve to nadoknadit pa da ce me neko vidjet ko normalnu curu...

al to je stvarno nemoguce...ne postoji obicna normalna cura jer svaku nes muci... a cak i da postoji, ja sam jako daleko od nje... da me malo bolje skuzite i upoznate, opisat cu se u par recenica... tj. vise nekih natuknica..
promiskuitetna sam
ovisna o alkoholu (i pritom ne mislim na to da popijem tekilicu-dve prek vikenda, pijem i preko tjedna i to stvarno puno)
kad mi je dosta svega izrezbarim si nes na kozi
ili ne jedem il se prejedam pa bljujem (tzv. ED)
apsolutno sam nezadovoljna sobom
mrzim se ponekad i to stvarno jako
stalno placem
tjeram ljude od sebe konstantno
trazim previse uvijek
volim bit u centru paznje
znam da mi treba pomoc, al ne zelim jer se ovak osjecam uzasno/ugodno
skroz sam sjebana/zajebana
....
and the list goes on and on....

i umjesto da se pocnem mjenjat, tonem sve dublje i one ruke koje mi se i pruze da me izvuku iz toga otjeram... neznam otkud mi ideja da ce sve bit ok ak sama prozivljavam sve to... mislila sam da ce sve bit lakse... a na kraju je to i postao moj najveci problem... ostala sam sama... imam svega par prijatelja od kojih se samo u 2-3 mogu pouzdat bas... al je samo pitanje vremena kad ce se i to promjenit...
luda sam skroz... cak razmisljam o tome da odem kod psihologa, kolko god da im ne vjerujem... al opet svi kazu da je to samo pubertet i da ce sve to proc... a meni se pak cini da to traje vec cijelu vjecnost da nece tolko brzo prestat... a do prije samo godinu dana sam bila tako savrseno normala... sretna curica, zadovoljna sa sobom, sa zivotom, skolom, svojim savrsenim deckom kojeg je voljela vise od svega... kojem je dala sve... a onda su se nanizala sranja koja su se pocela desavat meni i ljudima oko mene, sve nam je to bilo previse i On je otisao... od onda sve ide nizbrdo... nemrem se vezat za nikoga jer sam uvjerena da ce me opet neko tako sjebat da se necu ponovo godinu dana oporavit...
tako je bilo do nedavno

a onda mi se On opet javi prije tjedan dana... taman sam mislila da sam zaboravila sve kaj je bilo i onda vidim njegov broj ispisan na zaslonu mobitela koji vibrira i dere se neku Azrinu pjesmu.... skuzim da nisam nista zaboravila jer i dalje pise Dragi umjesto njegovog imena... razmisljam dal da mu se uopce javim il ne, al sam preznatizeljna pa se javljam tek tolko da vidim zasto se nakon tolko vremena odlucio javit... opet se u meni probudila neka nada... stisnem zeleni gumbic, progutam knedlu u grlu i nekak progovorim: "ej.." pita me kako sam, ja naravno kazem da je sve ok (a to da sam plakala do prije 3 minute naravno presutim) kazem da je sve savrseno... a on samo kaze: "nije... mala, places..." nisam ni skuzila a suze su mi tekle u potocima.. on odma kaze da ce doc do mene, da moramo pricat... u roku od pol sata ja sjedim s njim na klupici di smo se nekad davno prvi put zbarili i suzdrzavam se da ga ne zagrlim i pocnem plakat i govorit mu da nemogu zivjet bez njega. on me gleda svojm prekrasnim okama s tako zabrinutim pogledom da je cak i mene zabrinuo. mjesavina tuge, zabrinutosti, sazaljenja i nostalgije putovala je medu nasim ocima cijelo vrijeme... sjedili smo i sutili.. i gledali se... ja sam plakala vecinu vremena, al on je izgledao ko da mu i nije tolko stalo do toga, a i naviknuo se vec... kad sam se malo smirila poceo je pricat... mozda je i ona neugodna tisina bila ugodinija od tog razgovora. slusala sam ga samo i nisam nis govorila jer nisam imala snage, jako me potreslo to kaj je govorio... on je znao sve o meni.. reko je da je prico s Idom (moja best frendica) i da mu je sve rekla... al i da se to sve vidi na meni i da me jednostavno mora izvuc iz toga. iz džepa je izvadio čokoladicu, otvorio i reko da pojedem, ja kazem da necu, on pita kad sam zadnji put uopce i pojela nesto, ja kazem maloprije, a on samo kaze: lazes... i naravno, bio je u pravu.. tolko nisko sam pala da idem lagat onome koga najvise volim i kojeg i dalje nemogu prestat voljet. onda me pitao zasto si to radim, ja opet krenem izmisljat neke gluposti jer u stvari i neznam zasto si sve to radim... on mi primi ruke u svoje, ja pogledam u njih, bile su bijele, suhe, hladne, nokti plavi, a bio je jedan od onih dana kad je bilo +30°. to me nekak streslo jer do tad nisam ni vidla kaj se dogada samnom... on me zagrlio jer je vidio da necu izdrzat jos i to... uzmem tu cokoladicu i polako krenem jest.. al nije imala okusa. nimalo... zvakala sam ju uzasno dugo i bilo mi je tolko bolje... a tolko sam vec otupila od svega toga da nisam ni skuzila da me on ljubi po vratu i zahvaljuje na tome sto jedem, ako nista drugo zbog njega. s vrata je polako presao na lice, a onda i na usta... sve je bilo kao nekad, opet mi je srce skakutalo okolo, leptirice sam osjetila u trbuhu, a u ruke mi se vratila boja. reko je da zna da je on kriv za sve (iako sam si sama kriva, al nisam htjela proturjecit) i da zna da je on jedini koji mi moze pomoc. pita dal prihvacam pomoc. jedino kaj meni pada na pamet je: ne, opet ces me sjebat, nemogu prihvatit. suze su mi opet potekle, ruke se vratile u svoju bijelu boju, a na njegovom licu pokazala se ogromna griznja savijesti i neka vrsta tuge jer je mozda napokon shvatio kolko mi je tesko zbog svega kaj je bilo i kolko je u stvari on zasluzan za sve to. isprica mi se i kaze da je od sad tu za mene, da to nitko nemoze prolazit sam... ja prihvacam jer je stvarno djelovao iskreno. opet uzme moje ruke u svoje, primakne se, jos jednom me poljubi pa me zagli i prstima ide po mom struku pa po rebrima i kraljesnici i kaze: mala, dodi, idemo te nahranit s necim... a sad iskreno, otkad nisi jela? u glavi prebrojim dane, proslo je barem 5 dana otkad se nisam bas najela, s vremena na vrijeme sam znala jabuku pojest, al u 5 dana to su mozda bile 3 jabuke... ja kazem njemu: 3 dana., on kaze: bareeemmm. dignemo se s Nase klupice, pruzi mi ruku,a ja svoje prste savrseno upetljam u njegove, bas kao nekad.
srce mi igra od onda, presretna sam, iako i dalje racunam u to da ce mi zabit noz u leda kad se najmanje nadam, al uz njegovu pomoc cu se probat promijenit jer kolko god da me povrijedio, njega i dalje volim, za njega bi i dalje napravila sve.. vidjet cemo sad kak ce to sve napredovat.. o Nama jos nismo pricali, al o svemu drugome jesmo. stvari se polako vracaju na mjesto, sve je ponovo kao prije, ako nista drugo, izvana... unutra sam ja i dalje ona zbunjena, nenormalna, poremecena cura koja sam bila do prije tjedan dana, al on to nemora znat.. uz njega mi je sve tolko lakse. ima tu neku snagu da me vrati medu zive...
stvarno Ti zahvaljujem na svemu, i iako ovaj blog nikad neces vidjet, nadam se da si svijestan kolko mi znacis... a ja ti se to ne usudim rec jer znam sto bi se moglo dogodit.. a ja nemam jos jednu godinu koju bi mogla izgubit na bediranje zbog tebe....
pomjesani su mi svi osjecaji, to ste ziher vidle... neznam ni sama vise kaj sam sve napisala, ima i poz. i neg. stvari u ovom postu, sve je ispremjesano i vjerojatno nikome nista nece bit jasno, al ja sam to jednostavno morala napisat, morala sam to negdje izbacit iz sebe...

ogromna pusa od zbunjene Laure :)
volim vas sve
i puno hvala na kommovima na prosi post, to mi jako puno znaci :)




Post je objavljen 04.06.2008. u 12:32 sati.