Gledam kroz prozor...
kažu da samo zamišljeni gledaju...
topli povjetarac njiše grančice,tako je toplo...
ali meni se srce ledi....
veseli mladi ljudi trčkaraju,smiju se,
a vjetrić i dalje puše....
molim te,
ponesi im moje pozdrave,
molim te reci im da ih volim,
da ih nikad neću prestati voljeti...
pogledam u nebo,ali ništa ne vidim...
sve je tako jasno,a opet nedokučivo...
pa razmišljam...
da li je sve ovo stvarno,
zašto živjeti kada jedan jedini trenutak
može srušiti sve što smo gradili
sve zacrniti...
ako je ovo kraj,ako nikad više neću disati
ni ja ni ti
neka me odmah ubiju
jel ionako više ništa ne bi imalo smisla...
neka me bace u more,
da kameno mi srce potone u mračne dubine...
neka sve stane,ovoga trena,ako tebe više nikad nema...
ako više ne postojiš...
ako je tvoju dobrotu uništio jedan običan tren...
neka ovog trena sve stane i nestane,
ako tebe nema......................nikad više.............................
Nikad nikog kao tebe neće voljeti srce
nikad više isto neće me grijati sunce
nema te kiše koja će mi sprati suze
od tog dana otkad mi te nebo uze......
Post je objavljen 29.05.2008. u 19:55 sati.