Ostavši bez pratitelja, Marin i Jokan potražiše neki mirniji kutak. Nitko nije obraćao pozornost na došljake.
- .Uh – huknu Jokan šireći šinjel, raskapčajući bluzu kao da je želio doći do zraka.
- - Jebaga Marine, pomozi mi svuć cokule. K'o da su se zalijepile za noge.
- -Nije ni čudo. Nismo ih skidali pet dana- reče Marin stavljajući Jokanu nogu između svojih nogu pokušavajući svući cokolu.
- - E, jest nas naj pukovnik Perić zajebo ko zadnje budaletine. One svoje potrp'o u kamione, a nama rek'o da pješačimo jer smo na to naučili švercajući duvan. A oni njegovi su gospoda – gunđao je Marin.
- - Lakše, lakše! Oderat ćeš mi i kožu! – dreknu Jokan kada je Marin jednim trzajem pokušao svući cokulu. Nakon kraćeg vremena uspio je svući cokule, a kada je Jokan odmotao šuferice ukazaše se ranjava, otečena stopala.
- - Jebote, ne znam što je gore. U cokulama il bez njih – huktao je Jokan pokušavajući masiranjem oživjeti iznenada utrnule noge .
- - Opa, ti si se baš dobro nahodao - s čuđenjem u glasu oglasi se, pojavivši se iznenada onaj njihov krupniji pratilac.
- -Čekaj, sada ćemo mi to riješiti - reče vadeći iz torbe bocu. Prihvati Jokanova stopala te ih zali rakijom.
- - Ubi me! – dreknu Jokan poskočivši s klade, ali dalje nije mogao jer je ona ljudina čvrsto držala njegove obje noge.
- - A, peče! Mora peći, znači da je dobra. Ljuta je k'o Kuprešaci – zadovoljno je brundao u bradu dok je rakijom i dalje zalijevao Jokanove noge. Jokan se sada umirio, početna bol je prošla, a stopala više nije osjećao.
- - Tako, sad je dobro - reče ljudina zadovoljno promatrajući učinjeno.
- - Nego, ja sam Petar s Kupresa. A tko ste vas dvojica i oklen ste?
- - Iz Sovića – reče Marin.
- - Iz Sovića!-uskliknu Petar.
- - Da, iz Bobanove Drage – dodade Marin.
- - Ma, vidi, vidi. Baš iz Bobanove Drage? A da i ti nisi netko od Bobanovih?
- - Nisam, ja sam od Radanovih.
- - E, čestiti rod. Čestiti – zadovoljno glavom kimnu Petar.
- - Nego, poznaješ li ti Rafaela Bobana? Evo, čujem da se s Poglavnikom vratio iz Italije sa 186 ustaša.
- - Ne poznam, al' sam puno čuo o njem. Nije bio u Dragi još od Velebitskog ustanka 1932. , a onda je mor'o pobjeć ponovo u Italiju.
- - E, vidiš, sad je tud i dolazi 'vamo kako bi ustrojio Hrvatsku vojsku na 'vim prostorima. Zato mi sakupljamo sve prave Hrvate koji su pobjegli iz srpske vojske kako bi obranili Nezavisnu državu Hrvatsku, svoja sela, svoju nejač, svoje njive … - tu žar i zanos u pola besjede presječe Petra koji se zagrcnuvši se prihvati boce rakije kako bi opet povrati dar govora.
- - I duvan. I duvan – dodade Jokan.
- - Kaki duvan? – izbeči Petar u čudu oči.
- - Pa naš. Hercegovački, najbolji na svijetu. Aleksandar uveo monopol i natjerao nas da mu za ga bagatelu prodajemo – ljutito će Jokan.
- - Ma, dobro, nema toga više. Nije to više srpska Hercegovina, već hrvatska – ushićeno će Petar.
- - Nego, vidim da ste vi pravi ljudi i da vas ne treba puno uvjeravat. Žandari su vas mlatili, financi opeljušili, a u kućama gladna djeca. Jel' tako?
- - Tako je – uglas će Marin i Jokan.
- - E, sad je vrime da se to njima vrati. Vidim da ste vični ratovanju, poznajete sve staze po Hercegovini, imate puno toga za vraćat. I vratit ćete im. Do zadnjega.
- - Ma, dobro, znamo sve putove i javne i tajne, al kaki smo to ratnici kad do sada nismo ni metka ispalili na Švabe. Još od Doboja samo bježimo. Nismo ih ni vidjeli – reče Jokan gledajući u Marina koji je svaku njegovu riječ potvrđivao klimanjem glave.
- - To je dobro što niste pucali na Švabe. Oni su, k'o i Talijani naši saveznici. A, kako čujem, imat ćete priliku za pucanjem jer se one srpske bande okupljaju uz talijansku potporu.
- - Kako to, sad si rek'o da su Talijani naši saveznici, a podupiru četnike? – Marin će u čudu.
- - E, jebiga, to je već politika. A politika nije za nas. Ona se vodi u Zagrebu, Rimu i Berlinu. Naše je da ratujemo – nije se dao Petar.
- - Ali, mi bi kući, ostale žene i djeca. Tko zna što je s njima. Možda su od gladi i pomrli – zavapi Jokan.
- - Ići ćete vi i kući. U vojnoj, hrvatskoj odori. I donijet ćete im hrane da će se usrat od obilja – ponosno će Petar.
- - Svih devetero? – s nevjericom upita Marin.
- - Ma što devetero. Ima da se useru ne samo tvoji već i cijeli komšiluk od jela i pića. Nema više Aleksandrove Jugoslavije. Sada je ovo Hrvatska.
- Marin i Jokan šutke su promatrali Petra koji se u zanosu i vjeri o onom što zbori ispravio u svoj svojoj veličini. S druge strane Marin i Jokan činili su se sami sebi manjim od miša koji je iznenada protrčao dvorištem.
- - Kažeš, bit će hrane – prekinu tišinu Jokan.
- - E, jebiga. Što sam rekao- rekao – uvrijeđeno će Petar.
- - Pa, dobro- reče nesigurno Marin pogledavajući Jokana tražeći potporu. Jokan kimanjem glavom odgovori, a Petar zadovoljno pljesnu rukama zagrlivši ih.
- (nastavlja se)
Post je objavljen 29.05.2008. u 00:06 sati.