Kaj ja znam kaj je 30 kila...
Ovaj puta se dižem malo ranije. Uobičajena procedura slijedi i kompletan sam spreman za polazak.
Krenuo sam malo prije osam. Dan je krenuo sunčanim jutrom i sve mi izgleda da slijedi pakleno, pogotovo za one na štakama. Sluteći to ostavio sam jaknu, a gornje od obleke mi je košulja dugih rukava, ako izuzmem hozentregere, koji vizuelno dominiraju preko te košulje.
Kratak odmor u parkiću. Nikoga još nema i sve su klupe prazne. Zakratko i već ustrajno štakam put stanice busa. Žurim u Zagreb.
Došlo mi vreme za kontrolu kod kirurga u traumi.
Već rutinski uskakujem u bus sa štakama. Prolazim pothodnik, pa lijevim stepenicama za željeznički kolodvor. Tako mi je manje stepenica za uspon, nego da idem ravno put izlaza za tramvaje. Malo ću tako više odštakati, ali se isplati za manje stepenica.
Čekam tramvaj četvorku i kao i inače, kad baš nju čekam, shvaćam da je to zapostavljena linija, a jedina je za ove tri stanice od kolodvora do traume. Stiže, kao skoro sve četvorke, populara češka proizvodnja sa po tri stepenice, prave za sportsko uskakivanje, ako se ulazi sa štakama. Meni je to poput izazova. Hop...hop... 'samo malo mesta molim'... hop ... Ovaj puta ima mesta, pa sjedam.
I izlaz iz četvorke je, ali sada umjetniči, izazov. Tu je stil važan. Na to me asociraju česti mi komentari, kod izlazaka po stepenicama iz vozila: 'Samo polako.' Najčešće sa pločnika, nakon okreta, izjavljujem: 'Puno hvala.' Naklon sa štakama mi, nažalost ne ide.
Ulaszim u traumu. Na redu je prijava na šalter kod ulaza. Tu zna biti i poveći red. Pisao sam raije o tome.
Vidim da se red proteže hodnikom do ulaza na stepenice za katove. Gledm i mislim si: 'Velik je red danas.' Onako usput pitam jednu gospođu: 'Kaj je red skroz do tam?', a ona kratko: 'Ne. Tu vam je red.'
'Ma, vidim ja da je tu, ali tam mu je kraj.', ću ja.
'Ne. Tu vam je kraj, ali tu sa druge strane.', prosvijetljuje me ona.
Gledam to i čudim se. 'Koja zmijurina! Mirno stajem na njen kraj. Pokušavam procjeniti broj ljudi u njoj. Približno brojim i brzo vidim da nas je više od pedeset.
Odjednom me prekida jedna gospođa i kaže mi: 'Vi odite odmh tamo na šalter.'
'Ma mogu ja.', malo sramežljivo reagiram, a ona odlučno na to: 'Idem ja sa vama na šalter.', i tamo mi kaže: 'Vi ste iza ovoga gospodina.', i to glasno, da svi ćuju. Krenula je potom iz reda čupati još neke na štakama. Neznam je li ona zaposlenica traume, volonter ili jednostavno osoba koja čini odlučno dobra dijela. Brzo sam bio gotov na šalteru i prilazim joj uz: 'Puno vam hvala., a na to ona kratko: 'Nema na čemu.'
Slijedi rentgen i čekam na poziv sestre za upad u ordinaciju.
Čujem, dosta glasno izgovoreno, moje prezime i ime i isto tako glasno se odazivam, ili mi se to samo činilo.
Ulazim i glasno se glasam: 'Dobar dan doktore!. Njegovu kurpulentnu vizuru ne mogu promašiti. Nastavlja se jasno i glasno njegovim upitom: 'Jel vi već hodate?'
'Ne, jer čekam da mi vi odobrite.'
'Možete već početi i sa tom nogom.', čujem radosnu vijest. I počnem ja o terapijama i kako me na fizikalnoj već opterećuju na stopalo do prstiju lijeve noge. Istovremeno sestra kuca tekst na otpusno pismo, koje služi kao povjest bolesti. Postavlja pitanje doktoru: 'A koliko kila?' Doktor kao da je ne čuje i razgovara samnom i s još jednom pacijenticom. Sestra opet pitanjem i on ju je konačno primjetio. Pogleda i kao da nije odlučan i izusti: '30 kila.' Imao sam osjećaj da je umalo rekao 40.
Mora da je rtg-snimka ispala super, mislim si ja.
Okrete se doktor k meni i kratko me obavještava: 'Vidimo se za dva mjesca.'
'Hvala vam puno.', i izlazim iz ordinacije, dobivši i otpusno pismo. Pitam se u sebi: 'A koliko je to 30 kila?' Ujedno sam se sjetio jednog staroga vica iz vremena Juge.
...........
Nestajali sa željezničke pruge pragovi. Milicija se prihvatila rješavati taj problem, ali ne ide. Nikako naći lopove. Uvijek bi za takove slučajeve dežurni sumnjivac bio Cigo i krenuli oni i njemu.
'Druže Cigo, imamo jedan problem. Neko krade pragove sa pruge. Znaš li ti šta o tome?'
'Neznam, drug milicioner.'
'A, bi li ti nama pokazao tvoju drvarnicu.'
'Evo, drug milicioner, nema ovde ništa.'
Otvori Cigo, a ono pružnih pragova ko u priči.
Stade Cigo iznenađen i gleda vidno u čudu. Na to jedan milicioner odvažno upita: 'A šta je ovo Cigo?'
Vidno iznenađen Cigo sliježe ramenima i jedva čujno progovara: 'Pojma nemam drug milicionar. Deca donela.'
'Ama Cigo, ali svaki prag ima 100 kila.', pobija ga.
Bi, ali Cigo je i ru spreman i odmah odgovara: 'Šta dete zna šta je 100 kila!?!?'
.................
A kaj ja znam kaj je 30 kila?
Prijatelji dragi bum nekak i to doznal. Savjetovali su me neki da to izvježbam pomoću vage. Da, jer ko zna, da ja nebi ko Cigina deca počel bežati ... :)))
Voli Vas i pozdravlja vaš Mladen, još navek z štakami ...:)
Post je objavljen 03.06.2008. u 16:00 sati.