Zatoplilo je. Ma govno je zatoplilo! Opalila je najžešća žega. U ladu je 30 stupnjeva. Nismo još ušli ni u šesti misec a mi se ovde u Splitu kuvamo ka u najvrilijoj teći. A čujen da je u Zagrebu još gore...
Jučer smo napokon postavili klimu u stan. Nije da ne mogu bez klime, ali mi je isto drago šta će me lipo ladit za vrime europskog prvenstva i olimpijade. Pogotovo kad mi se pusti svit bude vrtija po kući i na plazmi gleda utakmice naših vatrenih.
Ali, bez obzira na klimu, guštan šta je došlo lito. Najviše volin lito. Neka je vanka i plus 45 draže mi je nego se smrzavat. Dodijala mi je zima i ono kad mrak padne u četri i po. Zapravo, bolje rečeno, nikad nisan volija zimu. A vidite, opet ima puno ljudi u nas u Dalmaciju koji zimi govoridu kako jedva čekaju lito, kako se jedva čekaju kupat, a onda kad dođe lito onda odma plaču, kukaju i mole Boga da padne koja kap kiše i jedva čekaju zimu da nas snig zatrpa (mada pošteni snig nije pa deset godina).
I sad kako je u nas naglo zatoplilo (u nas uvik naglo zatopli, ka šta i naglo zahladi i uvik nas vrime uvati nespremne) isto mi se pari da su neki ljudi otišli malo na kvasinu, da in je sunce udrilo u glavu. Evo, na primjer, nekidan napa me je prijatelj da u zadnje vrime skoro svako popodne iden trčat na Marjan i kako nismo skoro misec dana pošteno svratili u koji kafić. Ma zamislite vi to! Njemu je strašno bitno šta ja činin i puno mu smeta šta ne sidimo, ka čimavice, po zadimljenin kafićima nego da se rekreiramo po Marjanu.
- Moga si i ti ić s nama trčat - zoven ga.
- Ma kakvi... Sad ću se ja spuštat sa Sućidra do marjanskih vrata, trčat ka mona i onda opet ić nazad doma.
- Dođi s vespon.
- A ti lipo plati gorivo pa nećemo ić na Marjan nego ćemo se zaletit i do Mosora.
Ovakvi odgovori uvik me podsjete na jednog prijatelja iz Varoša, inače kuvara kojeg san i spominja ovod. O njemu ću posli.
Prije njega moran spomenit jednog cukuna.
Jučer dolazin u Park, negdi oko sedan uri. Dolazi i Lija (nije rič o životinji nego o jednon mulcu) i odma me napada:
- Mircco, previše slušaš Olivera...
Na prvi momenat nisan zna koji mu je vrag, ali san se sitija da smo preksinoć komunicirali priko onog msn-a, i na ton msn-u namišteno je da se može vidit koju muziku slušan. Normalno, ja san tu večer sluša Olivera i ovi me odma zbog toga napa.
- A ne, nego ću slušat oni tvoj Connect - govorin mu - uostalon šta tebe briga šta ja slušan?
- Je, je, ali isto puno slušaš Olivera.
Lipo mu pokušavan objasnit da to šta govori stvarno nema smisla. Uostalon Oliver je kvaliteta. Nije to tamo neka Jelena Rozga, Severina, Jole ili Khan (neki novi reper-redikul iz Zagreba). Ali bespotribno je to njemu govorit. Da san zidu govorija, bolje bi me razumija.
Istu večer, u Park dolazi kuvar - Mrle. Ima već sedan dana da ga pokušavan natirat da se dogovorimo oko utakmice Hrvatska-Austrija. Planiran da taj dan nas desetak gleda utakmicu na neko misto (lokacija još nije određena). Usput bi uzeli štagod za pojist i popit, a Mrle nan je, ka jedini kuvar, itekako potriban.
- Onda, koliko nan triba mesa za nas desetak?
- Pa, triba dosta... - po glasu čujen da mu je tlaka sad razbijat glavu oko toga.
- Koliko je to? Koliko love? - opet ga pitan i postajen sve nestrpljiviji.
- A kako koliko je to? Koliko bi ti tija?
- Srca ti irudova, lipo te pitan koliko će nan mesa tribat?
- A šta ja znan... Ne znan. Šta si me se sad uvatija? Ima do utakmice skoro petnajst dana. Dogovorit ćemo se, ima vrimena.
Iznervira me je i maka san se ća. Izgleda da je i njemu vrućina udrila u glavu. Tako je bilo i prošlo lito kad je Hajduk igra revanš protiv Sampdorije. Deset dana unaprid san ih zva da dođu kod mene gledat utakmicu. Kupit ćemo mesa i nešto za popit i bit će nan odlično. Normalno, kad san in reka da svak triba dat po trideset kuna, odma ih je pola odustalo. Ovi ostali šta su dali lovu taman su pokrili troškove za kupit tridesetak ćevapa i dvi litre soka. Ni za pivu nije bilo. A tek kad se sitin kad smo ušli u mesarnicu kupit meso. Dan prije nego šta smo išli kupit meso Mrle nan govori:
- Lipo kupite teleće bržole i malo ćevapa. Kil bržole van je 30 kuna.
A mi ulazimo unutra i pitamo mesara:
- Pošto van je teleća bržola?
Nisan siguran je li reka 80 ili 90 kuna, ali znan da kad je reka koliko košta da san se skroz smanta. Da 30 kuna! I to mi je kuvar. A zamislite, kad smo kasnije ušli u Konzuma nismo imali love niti za tri pome. Na kraju smo uzeli dvi pome i jednu ogromnu glavu kupusa koja se jila deset dana.
Ipak, unatoč lošoj organizaciji lipo smo se najili, a Hajduk, iako je ispa, baren nije izgubija.
Toliko za danas, iman još tone materijala za pisanje, ali ne bi tija sve ukrcat u jedan post nego ću lipo rasporedit tokon ovog lita...
Zdravi i veseli bili
Post je objavljen 28.05.2008. u 16:26 sati.