Marketing
Laprdanje dok se boce suše
I dok svijet ide svojim brzim tempom Mali Pas i ja usporavamo.
Dok dr.Ivo vozi u šestoj Mali Pas i ja vozimo u prvoj. Često prebacimo u ler.
Dok Muškarac opakom motornom pilom pili i radi ogradu , mi se neradno dosađujemo.
I dok se Zemlja vrti oko svoje osi, mi stojimo.
Idemo sporo jer brže trenutno ne možemo.
Noge nas ne slušaju, ruke nam teške, tijelo bremenito, jadno i jedva se vuče.
Na riječ „rad“ oboje se ukočimo. Nećemo više. Dosta je bilo!
Mali Pas i ja obavili smo redovnu šetnju, te dok se svijet bavi svojim poslom mi obavljamo svoje. Poslove naime.
Pozdravili smo jednog kosa.
Otjerali glupu mačku tam di joj je i mjesto. Pod auto naime.Pih.
Popričali s Brbljavom.
Popričali sa susjedom.
Popričali sa Monikom. Saznali da je Tigi razmažen.
Susreli Lanicu. Saznali da se više ne češka. Jer ne jede froleke.
Zatim smo saznali da u parku ima zombija. „Čuj ako zombiji dođu mi ćemo se branit“ krenuo je dogovor. No zombiji su došli brže nego se mislilo te je stoga dogovor morao otpasti a rat krenuti.
„Zombi, ti čudovište jedno, sad ću te probosti“. Isukao je mač i probo zombija.Mislim sreća da su djeca tako efikasna. Inače ne bi pisala ovaj post. Zombi bi me sprašio.
Zatim smo sjeli na klupu. Onda smo gledali ljude. I aute. I samo smo sjedili.
Sad smo se vratili doma jer imamo posla. S bazgom.
Iskuhavamo boce. A onda ćemo procijedit bazgu. I imat sok. Najbolji. Preporučam se.
I tako. Da me netko pita kako zamišljam život, ja bih odgovorila : ah voljela bi živjet u intelektualnoj dokolici. Kao ja sam neki intelektualac i svi me nešto kao trebaju, a ja kad mogu onda pomognem. Kad ne mogu ne mogu. Mislim to normalno. Kad ne moš ne moš.
I imala bi novaca ko u priči. I nitko mi na svijetu nebi trebao pogotovo ne moj posao. U stvari ne. Na poslu bi bila najbolja i onda bi me svi trebali a ja bi birala što hoću raditi i KADA. I s kim. I u kom okruženju. A onda, putovala bi stalno. Mislim takav bi mi život bio. Sad malo tu pa malo tamo. Otkrivala bi nova nalazišta. Na primjer nove piramide. Ono, ja bi išla i rekla (jer sam intelektualno nadmoćna) – tu imate piramide, tu kopajte. Tak bi ja živjela. Da me netko pita.
I bavila bi se ljekovitim biljem. Samo bi po šumi hodala ko neka vještica i brala. Onda bi k meni došao neko bolestan i rekao „boli me vrat“. Ja bi cap-cap smandrljala neki napitak, dala osobi i autoritativno rekla „ovo pij u 7,20 ujutro, natašte tri dana“. Osoba bi to tako radila i hop, nestao bi bol u vratu. I tako bi ja živjela. Da me netko pita.
I pisala bih kojekakve knjige. Knjige o biljkama. Ili o piramidama. Ili o novim nalazištima koja još nisu otkrivena. A nisu jerbo se ja nisam imala vremena time bavit. Do sad. No onda bi se primila posla, odletila u Meksiko , malo skenirala teren i hop zaključila da tu ispod ove stijene ima stari grad. Inka. Nitko mi nebi vjerovao no budući da sam intelektualno superiorna te i sigurna u sebe i svoje zaključke, počela bih kopat. Iskopala bi dva bunara i jedan žrtveni oltar, a onda bi svi navalili. Ja bi pobrala novac, stavila ga u đep i krenula dalje svijetu otkrivat misterije dosad neotkrivene.
Ili bi pisala feljtone tipa "Levant odgovara". Moji bi odgovori bili slavni, ozbiljni, psihološki orijentirani te nadasve pokretački. Ljudi bi me voljeli i tražili bi samo mene i moje odgovore. Časoposi bi se natjecali u kojem ću radit, odnosno odgovarat a ja , altruista, radila bi za sve.
Ovako…samo sam blijedi sluga jedne 4 kile teške hrpe dlake. Ništa sam.
Dat ću SAMO jedan primjer kako moja intelektualna nadmoć pada u vodu kad dođe u dodir sa 4 kile i 70 dekagrama i očima koje gledaju nekako ovako "dobro , dobro, čujem al pravim se da ne čujem."
Dakle to izgleda :
Ograde nema. Jerbo Muškarac, već spomenutom motornom pilom ispilio sve što se ispilit dalo. I maknuo ogradu. Da napravi novu.
Sada umoljavam štovano čitateljstvo da zamisli prostor u kojem nema ništa osim ogradnih vrata. Dakle s lijeve strane cca 2 metra praznine. Zatim ogradna vrata. Zatim s desne strane cca 8 metara praznine. I SAD. Kad izlazimo van Mali Pas, glupi pas (pitam se pitam tko je tu glup), UREDNO stane pred vrata i čeka da mu ih ja otvorim.
Ja, siva sjena, lagano kažem „idemo okolo“, mislim normalno je da ako nemaš ničega da ćeš kroz to nišata i proć. No ne i Malom Pasu!!!! Taj uredno stoji i ČEKA da mu se otvore vrata. I tako. Ja se vratim od onoga ništa i uredno otvaram vrata. Pa nas oboje kroz njih prolazimo. Mislim vrata su tu zbog toga zar ne?
Da se kroz njih prolazi.
Pa ti reci!
Eto tako protiče moj život. Snovi će ostat pusti snovi! Dok je Malog Pasa ništa od intelektualne nadmoći te gore spomenutog načina života. Pozdravljat ću kosove, ganjat mačke, natjeravat golubove. To je moja budućnost!
A neposredna budućnost, onaj bliski futur je gaza i cijeđenje bazge. Stavljanje u flaše.
Neš ti života.
Post je objavljen 26.05.2008. u 19:18 sati.