Tjera me vrag da zavirujem u tudje priche. Tjera me vrag na nevolju. A to su zaista vrazhja posla...
A valjda tako treba biti. Shta bismo mi be djavla i njegovih rogova. Pa da. Bolje neke stvari ne znati ili barem ne htjeti ih znati. A unutra mali zeleni grebe li grebe!!! Ne da mi mira.
Bole me ledja. Uzhasno. Ochajno. Da sam zen sad bih samo rekla "bol prolazi" no nisam zen. Da mi ima ko vuci torbe iz prodavnice kuci onda me mozhda ledja ne bi toliko boljela. Plakalo mi se malo prije, jedva sam se uzdrzhala :(. Tako boli. A onda se sjetim da nemam vodu, hljeb, jaja... Nema izbora - ili postati asketa i zaboraviti na slasti urbanizacije, ili vuci. Bar da imam vozachku dozvolu i kola i pa da bar skratim muke sebi. No josh nismo stigli do tamo. Mozhda rebam s tim zavrshiti, zar ne?
Josh sam zbunjena. Takva cu i ostariti. Osim ako jednostavno ne prestanem da se zbunjujem, shto chisto sumnjam. Zbog onog malog zelenog djavla u meni shto mi ne da mira, ja se zbunjujem, razbunjujem i onda predjem u napad. Hehe, dobro pa me bar neke stvari tjeshe. Ide ljeto, ide more, ide Prag, ide Shpanija, ide yazza u avion opet.
A nek me vrag i dalje tjera, to mu je posao. Nek zaradi platu svoju shto bi se reklo. Treba prihvatiti samog sebe sa svim tim bolovima u ledjima i djavoljim poslovima. Shta bi bilo da smo svi andjeli... ts ts ts...
Post je objavljen 21.05.2008. u 19:41 sati.