– Oni se bune zbog azbesta – promumljao je Štef od boce.
– A u Sisku zbog željezare – uzvratila mu je Marija.
– Kako neće – oglasio sam se.
Marija i Štef su me pogledali u zjenice.
– Radi bolesti mislim… U njihovom gradu nije zdravo za život…
– A u Zagrebu jest? – Štef mi se unese licem u lice.
– Pa… – glupasto sam se osmjehnuo.
– Ako je tak, ak je Zagreb zdrav grad, zakaj tad je 19 do 20 posto djelatnika zagrebačkog Holdinga na bolovanju.
– Zar ih je toliko? – iznenadila se Marija. – Pa to je skoro svaki peti?
– A–ha! –potvrdno je klimnuo Štef.
– Pa ni u umirovljenika nije toliko bolesnih – prenuh se.
– Ni u kojteneraša ni toliko.
– A u Holdingu jest!
– Bit će da nešto u tom Holdingu nije zdravo, kad ih više oboljeva nego od azbesta, željezare, lošeg života, neimaštine i prljavštine kontejnera! – zaključi Marija.
Štef se zabrinuo.
– Ak je tak, ak u Holdingu nekaj nije zdravo, tad je najveći bolesnik onaj tko je najviše u njem. Ili na najvišem položaju.
Marija se prekriži.
– Jadni naš Bandić. Pomolimo se za njega.
Štef odloži, ionako praznu bocu i prekriži se.
Prekrižih se i ja.
Za Bandića.
Najvećeg bolesnika u Holdingu…
Post je objavljen 19.05.2008. u 11:18 sati.