ja obožavam svog četiriipolgodišnjaka. predivan je, pametan, dobar, drag, razuman, nježan, mazast... i kaskader. kad kažem da mi je dete kaskader, ne mislim na uobičajeno jurcanje, skakanje, bacanje itd. ne mislim niti na fear factor fore, tipa donesi mami zmiju, probaj kakvog su okusa bube, gricni zunzari nogu, roni po pijesku otvorenih usta i slično. ne. to je za amatere.
mislim na pravi, pravcati kaskaderski posao u kojem džunijor uživa ko proverbijalno prase u blatu, a majka se noktima ukopava u prvo stablo.
na primjer, vozi romobil ko da ga je valentino rossi pravio, leti s njim prek rinzola, vozi ga ko skejt, hiće se naglavce, leti u potok, pardon u rijeku gradnu, juri niz prilično strmo brdo...
ondak, najmilija mu je fora po novome skakat s metar i po visokog kreveta i već planiram uklonit istom noge pa nek ima običan vulgaris niski krevet, jebao me švedski dizajn i "moje dijete treba imat samo najbolje". popne se naime na ogradu spomenutog kreveta na metar i pol visine i onda stane na rub i balansirajuć sveudilj pokušava dohvatit luster. koji visi. jer glumi avion.
popne se na stari madrac iz kimbača koji sam mu ostavila jer je molio da mu to glumi brod (a i može se bacat po njemu) tak da ga postavi okomito i onda ga koristi ko lojtre.
oke, ko lojtru koristi i pesa (njemačka dogičica, pesek u stvari). kad smo kod pesa, ja fakat ne znam kak uspijevam imat tak kulerske živine, al osim kaj su mi pojeli kauč, telefon i nešto knjiga, nitko ga ne dira. a gura pesu ruku do lakta u grlo, nateže mačore koji bi ga, da su to normalne mačke kojim slučajem, već davno nasjeckale na salaticu, a ovi ga umjesto toga slijede po stanu...
kaj izvodi u parku uopće neću spominjat, sam ću reć da tobogan ima više funkcija nego što ih ja pamtim. da stvar bude gora, našao je neku haharušu, divljakušu ispalu vragu iz torbe ravno u ono obeliksovo kazanče iz priče i majke mi moje, ja luđe dijete vidjela nisam, pa divlja s njom. a on šašav, ona spaljena, možete si mislit čeg se sjete. mislim, ja uvijek živim u uvjerenju da sam predvidjela sve moguće nezgodacije i probleme, a ovaj ko da mi misli čita, nađe nešto što ni u najluđim snovima nisam zamišljala. tipa, metne malu na leđa i onda se "zmijački" spušta s njom i letvom koju stalno vuče, niz tobogan. već je on dobio zubima u glavu, al ne odustaje.
jučer je skakao s vreće na vreću s mačem u jednoj i štapom u drugoj ruci. plava šljivetina koju ima na leđima nije od tog kaj mi je skoro s tim letvama završio u televizoru nego od lošeg kočenja, časna pionirska.
je, malo sam luda. zapravo, neurotična sam na dve stvari: kad mi doma zavlada neprirodna tišina (a to je svako stanje u kojem se ne čuje "mama mama mama mama mama mama mama") i kad čujem riječi "mama vidi kaj mogu". je, znam, treba ga pustit, tralalala. već sam učinila neke korake u tom smjeru, evo nabavila sam apaurine pa nek đipesa koliko ga volja. jedino me jebe u toj priči kaj bum, dok on odraste u zdravo i sposobno čeljade (a kad bude imao 18 godina benzin bu ziher 150 kuna pa bu se koturaljkal do zagreba), vjerojatno na heroinu. ili cracku.
Post je objavljen 13.05.2008. u 22:31 sati.