Ponekad zamišljam svoj život bez patnje i bola
da je sve savršeno i lijepo, no onda se vratim u stvarnost i shvatim da je to plod moje mašte.
Život ne bih imao smisla da je sve savršeno i bajno.
Nekad previše patim, ma ubiti mi sami sebe najviše patimo jer si namećemo krivu sliku svega, a možda da realiziramo situaciju.Možda da je bolje promotrimo možda bi nam neke stvari postale jasne, možda bi našli odgovor za sve ono što nam nejasno… Ne znam pokušavam si stvorit neku lijepu sliku svijeta, ali jednostavno ne mogu sve bude ok i onda se u jednom trenu sve sruši, i sve krene naopako.
Suze opet same naviru iz mojih očiju i postaju tako
tople i male, tako male da se jedva vide, ali
ja ih osjetim one su mi najbolje prijateljice u nevolji
u svakom trenu su uz mene. U dobro i u zlu one ne biraju već čekaju tvoj znak.Koliko god se ja trudila da ih ne pokazujem već da dođu kada sam sama ali ne baš se dogodi suprotno od toga što ja hoću… Dođu kad ih ne pozoveš u najtežem trenu i ne puštaju te.
Post je objavljen 13.05.2008. u 22:05 sati.