Pregled posta

Klasa optimista (mislim, ono!)

Lijep i sučan dan. Od kiše ni traga. A ja voooolim kišu, nepopravljive se romantičare ne pita koje je godišnje doba! Nabijajte mi na nos to da je proljeće i da g.Vakula najavljuje lijepa i sunčana razdoblja gotovo svaki dan oko 19:55. Baš me briga, ja hoću kišu i gotovo.

Ali zadnjih dana sve se događa nekako obrnuto, usudila bih se reći naopako. Neke krajnosti me iscrpljuju pa tako kad u školi zagusti, socijalni status se sve više uzdiže - moj bože - bit ćemo umišljeni. =)
Stoga sam bila i više no sretna kad je jutros zasjalo sunce kroz zavjese i kad je takvo ostalo još dobar dio dana.


Spremala sam se baki na ručak jer je dolazio i bratić pa da ga vidim, jer ono, od kad momak studira zaboravio je da smo u rodu.
Baš na izlazu iz kuće zove moja brižna majka (koja je usput negdje nasred Jadrana, al zato nije manje brižna!) i zapovijedi mi da ponesem kišobran. Kišobran, no dakle. Rekoh da mi ne paše uz obleku i da mi se ne da vucarat ga jer, za boga miloga, idem samo baki na ručak!!! Majka je bila uporna, kaže trebat će, bit će kiše. Yeah right.
- naravno nisam ga uzela. Još za inat sam nadobudno nataknula sunčane naočale, jer ja, kao, glumim ljeto. O balerinkama da i ne govorim.
Oko 15:03 je počelo grmiti, pa shvatih da je majka bila u pravu. No - moj bože, to se nikako ne smije priznati. Ne javno! *cerek*
Da stvarno ne bih zažalila što nisam ponijela kišobran, krenula sam brže bolje doma. *Izazivanje sudbine, što ćeš...*

Stvarno sam zažalila.
I proklela dan kad je izmišljen inat.
I proklela neslušanje roditelja.
I ne pasanje kišobrana uz ostatak odjeće.
I veeeelike lokve kraj ceste.
I žuti golf koji me svu zalijo upravo takvom lokvom.
I balerinke kad sam i sama zagazila u jednu takvu.

Baš je ono najgore počinjalo kad sam stigla do bolnice. Od bolnice do moje kuće nema ni 2 minute, ali je bilo nemoguće stići tamo i pri tom preživjeti.
Dakle sklonih se u bolnicu.
Neka je čistačica neumorno prala prozore. I to s vanjske strane! Stvarno ne vidim smisao tih radnji kad ionako kiša pada kao luda i prozori ce biti tako i tako opet muljavi. (da, muljavi)
Čini se da ni čistačica nije vidjela smisao mog mahnitog jurenja po najvećem pljusku. A nisam ni ja vidjela bit cijelog svog postupka. To sam shvaila nakon 5 minuta stajanja na bolničkom hodniku kad mi se stražnji dio jakne počeo ljepiti za leđa i kad sam shvatila da su mi noge potpuno promrzle. Ljudi su fakat često glupi. Ja sam malo češće od tog čestog.
Malo se smirilo pa sam skupila hrabrosti da izađem iz privremenog skloništa i nastavim juriti do doma. U toj jurnjavi su mi 2 do 3 puta ispali kljucevi iz ruku, zagazila sam u još 10 lokvica i lokvetina da bih na kraju poslala sve k vragu i onda sam nastavila laganim hodom, promrzla do kostiju, kisnuti jos 200 m do kuće.
Klasa optimista. Sunčane su mi naočale bile prijeko potrebne. Da,da.

*u pozadin Bruce Springsteen - Waitin' On A Sunny Day*





Post je objavljen 01.05.2008. u 16:20 sati.