Opet nešto.
Kvragu, mrzim to.
Samo polako, sad odmor par dana, bit će bolje. Da, a u subotu mi se ne da. :/ Nikako. A red bi bio. Starješina sam opet, iam da čuvam djecu svoju, iako se ne bojim, nema ove da se napije. Ježga. Neće to baš nešto biti. Ne znam više ništa, samo mi se ne da. Doma biti-odlučeno je. Pa kako nam bude, bude. No da, meni je nešto drugo na pameti. Joj, jučer sam tako bila sretna kada sam pomislila da ću ga vidjeti. Bila sam gore, udaljena 200 metara, ali ništa. Ništa od onoga što sam htjela dati, iznenaditi... A kvragu, šta sada.
Sranje, previše je to. Subota, nedjelja, ponedjeljak, utorak, srijeda.
Ala, ded.
Nije meni lako. Nisam ja sva svoja.
Živicira me škola. Ne da mi se ispravljati sranja, a moram. Ma budem. Ma hoću. Samo da riješimo tu prezentaciju, da se ne osramotimo, i sve će biti super good. O da, zavaravanje?
NIkad. Uvijek. Ponekad?
I tried to be perfect.
Ne idu mi neke stvari u glavu, i žao mi je što smo se nako posvađale i rastale zbog ničega, zbog gluposti, ali kada je tako ispalo. Neću protiv svoga mišljenja, jer tako je kako je. Možda u toj situaciji sam ja više upozanta sa svime, nego ona. Da, moguće.
Imuna sam više na sve, osim na jedno. Tu sam nekontrolirana, i u klincu. A šta sad, a šta bi ja sad. A šta. Aaaa, ne znam više nijednu normalnu rečenicu reći, izreći, napisati. Kvragu.
Pjesmu samo dati. da.
Post je objavljen 30.04.2008. u 15:10 sati.