Po ne znam koji put vrtim iste pjesme na Windowsu Media Playeru. Nisu mi dosadile. Seka već ima pomalo čudan pogled prema meni. Ali ne zanima me.
Tužna sam
Gledam prijatelje kako se smiju, kako trče po hodnicima škole. Kako im je sve super. Ja sjedim u zadnjoj klupi. Gledam kroz prozor, i maštam o ne znam ni ja čemu. Zvoni. Svi se dižu i jure van. Ali ja ne. Ja i dalje sjedim u zadnjoj klupi. Ja i dalje gledam kroz prozor. Neko me udara po ruci. Okrečem se i vidim Moniku kako se smije i govori da idemo van, da moramo iči potražititi onog njenog tipa. Digla sam se, iako mi se nije dalo. Našle smo ga. Ona je skakala od sreće, vrištala je., a ja? Ja sam samo stajala i smiješila se, kao da mi je drago,kao da je sve super. I drago mi je zbog nje,ali nije sve super. Daleko od toga.
Opet zvoni za sat. Jedva sam čekala to zvono. Prvi put u životu. Opet sam sjela u zadnju klupu. Profesor je napisao na ploču naslov Prostorno kretanje stanovništva. Meni je umjesto tog naslova stajao stih pjesme. Ja sam šarala po bilježnici dok su drugi pisali o prostornom kretanju. Monika se okrenula prema meni: Ana, što je to? ma ništa, bezveze nešto. Okrenula sam joj leđa i nastavila sam dalje šarati. Durila se. Kao. Nije mi sada bilo do svađe. Ne sa njom. Ana!!, čula sam kako me profesor zove. Da? Donesi mi tu svoju bilježnicu. Moj zbunjeni pogled, i još zbunjeniji hod prema njemu. Monika mi je uvalila svoju bilježnicu. Ipak se nije durila. Dobro Ana, ajd odi sad na svoje mjesto i piši dalje. Hvala Monika. Nasmiješila sam se. Nije ništa rekla, samo je uzela bilježnicu i nastavila pisati što je profesor diktirao. Ja sam prestala šarati po bilježnici. Sada sam se legla na klupu, i gledala sam kako se monikina ruka čudno miče kada piše. Bilo mi je to zanimljivo. Pogledala me sa čudnim pogledom. Opet sam joj se nasmiješila. Napisala mi je nešto na papir i gurnula pred mene. Pisalo je: dobro što ti je, zašto si takva? Što se događa? Samo sam napisala sve je oke., proči će. I nacrtala jedan smajl koje smo obadvije crtkarale po bilježnici. Opet mi je uputila čudan pogled, sada nije imala volje da se muči sa mnom. Zvonilo je. sada sam se prva digla. Nisam primjetila da svi drugi i dalje pišu. Imala sam zbunjen pogled, i profesor mi je rekao da mogu van ako želim. izašla sam. uzela sam svoj MP3 i sjela na uobičajeno mjesto- na pod. Vrtila sam iste pjesme,a onda se monika opet stvorila pored mene. Sada me zagrlila. Nasmiješila sam se, i vratila zagrljaj. Pukla sam. počela sam plakati. Shvatila je da sam loše. Grlila me i čekala da se smirim. Kada sam se napokon smirila, zamolila me da joj kažem što me muči, što se događa. Nisam joj rekla konkretan odgovor, ni nema ga, kada bolje razmislim, ali ona je shvatila. Prva osoba koja me shvatila a da joj nisam morala sve crtati. Volim ju. Iako joj to možda ne pokazujem. Došao je matej do nas. Sve je okretao na šalu, ali sada mi nije bilo do šale. Sada se čak ni na silu nisam mogla smijati. Monika mu je rekla da se makne, i dalje je imala ruku oko mog ramena. Mako se. Durio se. Kao. Opet je zvonilo za sat. Povijest je bila. Javila sam se za odgovaranje. Dobila sam 4. drago mi je bilo. Ali opet to nisam pokazala. Dobro ana što ti nije drago?- pitao me Matej.ma je, naravno da je.-odgovorila sam mu. otišla sam doma. Rekla sam razrednici da mi je loše. I bilo mi je, ali ne onako kako je ona mislila. Vjerojatno je bilo gore. Nisam mogla ići doma. Otišla sam u park, di sam stalno išla sa Ivanom. Fali mi ona užasno. Ležala sam i gledala u nebo. Kada sam pogledala na sat, već je bilo blizu 19 h. Digla sam se, i krenula prema doma. Došla sam doma, mama je postavljala uobičajena pitanja: Kako je bilo u školi? Jel ima što novo? Ja sam uobičajeno odgovorila: Nema.. i otišla u sobu. Opet sam se legla i počela plakati. Mama je ušla u sobu, brzo sam obrisala suze, nije mi se dalo slušati njena pitanja i nije mi se dalo objašnjavati zašto plačem. Nije se dugo zadržala. Poslala sam poruku, osobi za koju sam mislila da će me razumijeti, da će biti podrška. Odgovorila je. a seko moja. Ne znam, možda je to bilo sve što mi je imala za reći, ali ja sam htjela u tom trenu više. Možda sam sebična, ne znam. Zaspala sam. sanjala sam kako letim. Nadam se da ću uskoro odletjeti u bolje sutra. Nadam se da ću uskoro vratiit osmijeh na lice. Nadam se.
Znam tužno je. a i ja sam tužna.
Pusa svima.
P.s znam tanja da je ovo moja bajka. Ali trenutno je crna. Nadam se da će uskoro vratiti u ljubičastu
Post je objavljen 26.04.2008. u 13:53 sati.