Pregled posta

Emanuela Cunt

Amen. Nego, kad je već ta tematika u zraku, htjela bi Vas, care Nemanja, zamoliti za jedan kratak komentar. Naime, radi se o jednoj općeprihvaćenoj tezi kako je "najopasnija" kombinacija u ženske vrste "pametna i lijepa" (ne uzimajući u obzir kombinacije ostalih mogućih kategorija kojima bi se dala opisati). Čini mi se kako je to jedna veelika zabluda, jer "ružne i pametne" su se iskazale pogibeljnijim od prvotno spomenute kombinacije (ili si to ja samo utvaram?!). Ako možete tu relaciju malo prokomentirati...

svjetioničarka 22.04.2008. 11:57



Svakako valja istaknuti napredak suvremene neurologije koji ide ženskom rodu savršeno na ruku. Evo šta se dogodilo nekidan, za poseta Zvonka Makovića i Roberta Perišića dalekom otoku Japanu. Perišić je iskoristio priliku da u glavnom gradu te dalekoistočne prijateljske zemlje, na tamošnjem sveučilištu Todai, u svojstvu pacijenta prisustvuje prvoj transplataciji mozga na svetu. Pod suverenim vodstvom prof.dr.Masayuki Ikede, u KBC "Kod japanskog cara" Perišiću je čas posla zamenjen mozak. Ugrađen mu je mozak Vlade Bulića, jer se on sasvim dobro oseća kao Denis Lalić. Bivši se Perišić uspešno oporavlja, jedino, tvrdi da je on Dalibor Šimpraga, što je slučaj koliko-toliko podnošljiv u stvarnosti, ali sasvim neprikladan u suvremenoj hrvatskoj stvarnosnoj prozi. Naime, postavlja se opravdano pitanje: Čije su ondak avice, oprostite: Čije su onda kavice?
Dakle, možete da zamislite šta će sada da bude kad žene, lepe k'o greh, počnu da ugrađuju mozgove kao što je Žižekov ili dr.Jatogena mozak!? Pa toga nema ni u Soko Banji!
S druge pak strane, u prirodi (fisis) je, izuzev u čovečanstva, mužjak daleko lepše biće: recimo, uporedite petla i kokoš! Ili lava i lavicu! Da ne govorim o kitu i ulješuri! Jedino su gotovo beziznimno - neću ovde sebe da mešam - u ljudskoj rasi žene lepše od muškaraca, gledano iz perspektive tradicionalnog muškarca ili savremene žene. To govori da ljudi, kao rod, nisu prirodni! Ljudski je rod bre mnogo neprirodan, protuprirodan, neka prirodna aberacija, degeneracija, jebem li ga, šta ja znam. Šta sam teo da kažem...Da, to sam teo da kažem da žene, samim time što su u ljudskome rodu evolucijom morale da se prirodno prilagode društvenoj funkciji mamca, tj. da svojim vanjskim likom, kao neko amazonsko cveće, privlače mužjake da ih dobro opraše, pokazuju gde im je u svetu mesto: žene su mimikrične, mnogo se bre trude da nas zaintersuju, što isprva nije bio slučaj: isprva je u Rajsko stanje čovek bio mlogo lepši, kao što svedoči slučaj Adama Kadmona, jeste. U ovo stanje bačenosti u svet, u ovom infernalnom stanju u kakvom se nalazimo već cijelu jednu povijest dolaženja k sebi, da se tako izrazim, žena je postajala sve ljepša i ljepša, što je protuprirodna tendenca, dapače mjera alijenacije čovjeka kao čovjeka: ljudska se emancipacija od izvorne prirode čovjekove dapače može mjeriti indeksom ženske uljepšanosti. Kozmetika, kao nauka o ženi, uči nas da ova samosvršna djelatnost urešavanja u žena nema granice (peras): kosmos je žene bez mere (metron), njena je večnost tamna i loša beskonačnost; puka prolaznost (Vergänglichkeit). Hegel je imao pravo: nema prirodno lepog! Ova neprirodna lepota žene, paradoskalno, svedoči o njenoj posvemašnjoj bezidejnosti: nije lepa ona sama, nego to kroz nju, u osetilnom, sija sama ideja. Koja? E, u tome je problem: žena o tome pojma nema! Kao što kaže pesma:

Sa nebesa, zrak probija
Niko ne zna, niko ne zna,
Niko ne zna, niko ne zna,
Niko ne zna šta to sija.

Tu može da odgovorimo i Svjetioničarki: Nema lepih a pametnih žena! Izuzeci, kao Šeron Ston, a i ona je apšisala, dokazuju ovo pravilo. U pravilu pamet nagrđuje ženu. Misaoni napor čoveka prolepšava, ženu poružnjuje. Znate li neku lepojku iz osnovne škole koja se isticala matematičkim darom? Znate li miss razreda koja je postala čuvena fizičarka? Jeste, ima atraktivnih dottoressa, ali one nisu lepe, one su bre fetiš: njih čovek taslači zbog uniforme, jeste, u najgorem slučaju usled dijalektike lekarske uniforme i svega što ona simbolizuje, bolesničke akutne nemoći čovečanstva i činjenice o kojoj se tako malo i retko razmišlja: lekarska uniforma i nije tradicionalna odeća, njoj kao da nešto nedostaje, a opet, ispod nje kao da se prenaglo nalazi sve ono što spada u rekvizitarij i kostimografiju intime: donje je rublje nekako neposrednije nagovešteno kod lekarke, pod njenom belom odorom, nego kod, recimo, onih kurvi iz korporativnih komunikacija! Uniforma je lekarke manjak koji je suvišak: skriva premalo, odaje odviše. O tome tek treba da se održi jedan simpozij pod naslovom "Domina smisla", pa će da raspravimo taj neobičan fenomen (fainomenon). Nego da se vratim na temu: Ima li ili nema lepih, a pametnih žena! Ima lukavih, pokvarenih, opasnih k'o soda, ali znaš kako je, to onda nije njihova pamet, to je tada participacija žene na onome što je Separatna Inteligencija, u ovom slučaju logika Zla: pokvarena žena deluje vođena koruptivnim umom Nečastivog, i njena su lukavstva nadosobna, nimalo subjektivna! Kad tako misli, ona biva zlomišljena mišlju Zlog. Uopšte, jeste li primetili da žena kad misli izgleda kao od/buzeta!? E to ti je! Ženi je mišljenje neprirodno, nekako nesvojstveno. Šta ona ima da misli, znam ja šta ona misli, ima tu tko j/će da misli. A i napor im je bre, de će ona da misli, pored sve te brige za vlastiti izgled, kuću i potomstvo. I tako...Šta je ono bilo u pitanju, a, jeste, pametna i lepa ili ružna a pametna. E, tu je zaista nemoguće odgovoriti bilo šta. Jer, ja moram da priznam da nisam sreo ružnu a pametnu ženu. Ne znam, možda neko zna koju, ali ja zaista nisam do danas upoznao ružnu ženu koja bi bila pametna! Ove vučine što ogovaraju ljude po frizerajima - to je bre boranija! Mogu one neko vreme da laju, ali onda naiđu na svog kamionđiju, koji ih dobro bije i ubija što od kurca što s ostala raspoloživa sredstva (his dark materials, 'Paradise lost', Milton) pa se smire i rade kvar tu i tamo po komšiluku. To je sve sitno, bre, nema tu šta da se kaže. Ove dve, tri kučke koje su napravile nereda, kao nosata Kleopatra, već su opisate; evo šta sam o tome rekao pre mesec, dva, poslovično dalekovidno:
To sa ženama i muškarcima stara je stvar. Još od pamtivijeka. Pogotovo taj navodni muški strah, to je starodrevna legenda. Ustvari, reč je o alibiju. Na primeru Marka Antonija i Kleopatre najbolje je uočiti kako funkcionira navodni strah od ženskog podsmijeha i radiji izbor bojnoga polja:

Marko je s alibijem dužnosti spram Patrije napuštao Kleopatrinu ložnicu, a pod izgovorom ljubavnoga zova bojno polje! Prividno razapet između (lažne) ljubavi spram žene i domovine, Antonije je karao za bitaka, odlazeći (za primirja) u rat čim bi ga Cleo spopala bračnim dužnostima!

Kao što vidiš, Zubić-vilo, ovaj međuprostor, između pičke i Kurukšetre, prostor je slobode.
Sve u svemu, da zaključim, lepih a pametnih žena nema, jer pamet ženu nagrđuje. Ružnih a pametnih nema, jer čak i u ovom svetu u kojem je time out of joint, a s njime i trancendentali, pa se svežanj lepog, dobrog i istinitog razasuo, ipak stvari nisu otišle toliko daleko da lepota i ideja ne bi išle ruku pod ruku: ono lepo, po treći put ponavljam, sjaj je ideje u osetilnosti, i stoga ima pravo Nietzsche kad ružnoću shvata kao opovrgavanje (lepog).
Time što je ružna, žena nažalost pokazuje da nije preterano ni pametna.
Da jeste, pa zar ne bi zaradila barem za plastičnoga hirurga?
Q.E.D.

P.S.
Pri pomenu frizeraja: frizeraj je ženska web.2 kultura, ženin Internet! Žena pod haubom, antropološka je činjenica, autentično žensko stanje (stasis): nikoga ne bi iznenadilo kad bi žene iz frizeraja izašle s haubom na glavi, kad bi hauba bila sastavni deo ženskog outfita, kao torbica ili ruž (na usnama, u torbici). Žena pod haubom, posebno je biće: čovek se kao čovek određuje sposobnošću komunikacije, a ona pretpostavlja da čujemo govor kao glasno očitovanje umske prirode čovekove (čovek kao zoon logon ehon); žena je derivacija te definicije: zoon logon ehoton, jer, žena pod haubom teško može da čuje, tačnije: teško može da sluša! Žena pod haubom čuje jedino subliminalne poruke trača, onaj logos koji putuje nadzvučnom brzinom, frekvencijom ogovaranja. Trač, ljubav za daljnjeg svoga, specifičan je vid komunikacije žena kao bića.
Frizeraji su perverzna metafora/model kosmosa: mesta neprirodnog urešavanja žena, ulepšavanja koje je dodatno, i kao takvo isuviše vidljivo, od žene osamostaljeno biće (sein) - ures je na savremenoj ženi od nje odvojen, zasebičan entitet. Otuda potreba žene da ima mirijadu detalja (devine details*) u svojoj torbici, koja je jedini predmet na svetu poput House of leaves veći iznutra nego izvana: iz tašne žena uspeva da izvadi taman za predmet više no što bi u nju objektivno stvari stalo, i to je zakon postojaniji od Arhimedovog. Ženska tašna tako nije nešto proizvoljno, nekakav arbitrarni predmet: žena ima dve ruke uglavnom zato da u jednoj nosi tašku, metafizičko oruđe (organon) nežnijeg spola: spravu koja omogućava da u nju spremi sve ono što, kao kozmetika, spada u ženin kosmos, a što, nekim čudom, taj kozmos umnaža!
Ta rabota, umnažanje privida, očito je erotičke naravi.
Kurve jedne!
Toliko neka zasad bude kazano o otom.

22.04.2008. 13:09
__________

* fundamentalna fantasma.


Post je objavljen 24.04.2008. u 02:11 sati.