Niskopodni tramvaj i bus
Obavio sam što sam trebao i krećem se put tramvaja na Ozaljskoj. Nakon kakvog takvog predaha u domu zdravlja, nekako ni nevoljko sjeda pomisao da sam tek na pola puta. Treba se sada vratiti kući. Kao da je u svemu tome neka psihološka zanka. Obavivši planirano izgleda kao da je sve sada u redu, a ustvari pola puta je još predamnom. Da, i to teža polovica, jer sam sada vrlo umoran i osjećam se iscrpljenim. Trebalo bi i nešto pojesti. Vjerojatno mi je već i sećer nizak. Takvim se nije pametno šegačiti.
Najpovoljnije mi izgleda otići do firme i tamo nešto pojesti u našem restoranu. Nisam baš pri nekoj lovi za gradske restoracije.
Nazivam kolegicu s posla, da mi nešto uzme prije nego restoranu prođe radno vrijeme. Javlja se ona na mobitel i zaćuđeno me pita što je trebam.
'Daj mi uzmi nešto u restoranu za jelo prije nego prestane s radom. Lovu ti vratim kada stignem. Čekam niskopodni na Ozaljskoj', uredno me ona saslušala.
'Ali ja sam na bolovanju.', će ona.
'Ama, kud sad, i gdje te baš pogodih.', komentiram odmah svoju vještinu promašivanja.
Slijedećim pozivom sve sam sredio. Malo je nezgodno što sam i ja na bolovanju i ne bi smio biti na poslu, ali glad ima prednost. Šećeraš se nesmije s time igrati.
Dolazi tramvaj, ali onaj s visokim stepenicama. Gledam ih i sve zamišljam kako bi ušao. Previsoke su i pogledom ispraćam taj tramvaj stojeći na jednoj nozi uz pomoć štaka.
Ispratio sam tako nekoliko tramvaja. Na stanici nikakove klupe pa odmaram rukama naslkonjen na štake. Uskoro prelazim na naslanjanje na obližnji prometni znak. Nije lako biti pokretni invalid.
Dolazi željeni niskopodni. U sebi zahvaljujem gradonačelniku Milanu.
U tramvaju gužva. Mislio sam se uhvatiti sa štangu i tako izdržati do Ljubljanice.
'Odite sjednite', će ljudi oko mene, ali treba proći na štakama kroz mnoštvo. Nikada nisam razmišljao o takovom problemu. Na operiranu nogu nesmijem ni slućajno stati. Ako se ičega dohvatim, ćime ću držati jednu od štaka? Digla mi se jedna gospođa, a ja sam nekim čudom stigao do stolca. Nije lako biti invalid u gužvi.
Stigoh i do Ljubljanice i čekam bus. Srećom su svi tu niskoponi, a na liniji, kojom idem, nema niti gužve.
Doklipsao sam do firme. Predamnom je još samo trideset uzlaznih stepenica. Itnica, nakon svega. Jednu stepenicu je lako savladati, pa sam učinio to trideset puta. Još samo maloi na redu je juha i grah varivo!!!
A kako sam se konačno vratio doma u Goricu?
Prebacio me kolega autom. Riknuo bi da sam i to morao na štake.
Fala Bogu, sve je dobro prošlo, a stekao sam i nešto kondicije, a i iskustva.
Veseli pozdrav sa štaka od Mladena ... :)
Post je objavljen 28.04.2008. u 13:23 sati.