Ne mogu se isključit, ne mogu okrenut prekidač i ne mislit na njega, ne mislit na život prije, ne mislit na život sad. Voljela bih kad bih mogla, ali ne mogu. Znam da ne možeta razumijet, mnogi ne bi mogli, ni moji prijatelji,ni roditelji, ni sestra, ni familija. Ustvari najlakše je reć okreni se i bježi, ali već sam sto puta ponovila - ne mogu. To je osjećaj koji je jači od mene. Volim ga. Uostalom zašto bih ga morala prestat voljeti, zar se voli samo one koji vole nas? Ako sam ga voljela do sad voljet ću ga i dalje, pa ako mi je to najveći grijeh Bog će mi oprostit 100%. Teško se čovjek oprašta od vlastitih snova, maštanja od načina života, potreba i osjaćaja. Ne mogu protiv sebe same i ove suze koje padaju po tipkovnici znaju svu težinu, znaju svu gorčinu. Teško mi je, grozno mi je. Toliko pitanja svaki dan i toliko malo odgovora. Nikad nisam bila ovako ranjena, Bože koliko mi je teško, koliko me boli. ZAŠTO JA? ZAŠTO, ZAŠTO, ZAŠTO?
Post je objavljen 17.04.2008. u 21:20 sati.