Danas me probudilo zvonce mog telefona ''u'' kojem je bila moja frendica. Tekao je i ovaj kišni dan.
Ali moramo se još malo strpit i pričekat sunčane dane. Moramo čekati, čekati...
Tako sam ja danas čekala. Čekala sam svoj obrok u jednoj zgradi u kojoj se prodaju takve stvari... Uđem u tu zgradu i pogledavam okolo i stignem do visokog staklenog stola u kojem je bila sama saharoza i tijesto. No morala sam čekati. Kad ono uđe u tu zgradu gomila srednjoškolaca i naručučuju svoje obroke. Ja sam čekala.
Neki naručuju obrok. Ja sam čekala.
Neki samo stoje i pune redove. Ja sam čekala.
Neki su šaljivo razgovarali s tetama koje su stajale iz tog velikog i visokog staklenog stola. Ja sam čekala.
Pozdravila me susjeda 100 metra iza i naručila svoje. Ja sam čekala.
Progurali su me do zida. Ja sam čekala.
Izgledala sam neprimjetno. Ja sam čekala.
A onda bog blagoslovio jednog maturanta koja me spomenuo i reklo ljudima koliko ja čekam. Ja sam čekala.
Niko se nije obazirao na te njegve riječi. Ja sam čekala.
I kad napokon cijela srednja izdavila svoje. Ja sam došla na red.
Naručila sam svoje.
Onda sam shvatila kako se ljudi mjenjaju. Jedan mi je od tih srednjoškolaca bio jako super frend ali me nije pozdravio nego se našalio o nečem vezano za mene. Strašno!! Ljudi se stvarno mjenjaju... A meni je žaoo što to ne mogu spriječit i vratit stare dane...
Post je objavljen 15.04.2008. u 19:09 sati.