Marketing
Vapaj ili proračunata himba
No, sad s punim pravom možete misliti o meni što god hoćete, pogotovo nakon što sam naslovio post tako kako bi ga naslovio samo koji Maras ili Gerić, bez uvrede dičnim prevoditeljima koje spominjem, pogotovo jer nemaju veze niti s tekstom niti s pumpom za bicikle
Čuj, kad budeš imao vremena, daj molim te...
E, kad stigneš, daj pogledaj...
Imaš sekundu? Trebam...
Može samo malo? Gle...
Čekajte. Stanite.
Mislim, znam da zvučim k'o moj Gabriel, ali... Jeste li me to čuli u zadnje vrijeme? Niste. Dapače, niste me ni mogli čuti kad je ovo pisani medij, a da snimim nitko ne bi slušao, nemam sluha niti za govorenje.
Ozbiljno... tko su ljudi koji stalno trebaju pomoć? Znam da među njima ima onih kojima je pomoć zaista potrebna. Od male uslugice, posudbe, beznačajne stvari, pa do onih velikih, životnih... i tu nema govora, spreman sam pomoći. Ali... postoje neki među tim pomoći željnim ljudima koji pomoć traže s predumišljajem, rekli bismo.
Jeste li vi sami možda u toj kategoriji?
Kaj, nemreju sami? Ne znaju ili neće? (Neznaju ili ne će?, a možda i Neznaju ili neće ili Ne znaju ili ne će – odaberite sami) Koji im je vrag? I onda takvi koji sve pitaju imaju sve, a mi... (duboko promišljanje, onda žaruljica i to TEŽ-ova od 11 W [nije reklama, niti misliti], prof. Baltazar je nešto smislio...)
U stilu Nika Praskatona... Kombiniram... A... tu smo... to je ono što mene zapravo smeta, sad mi je jasno. Ne smeta mene to što sam onaj koji pomaže, a ne onaj koji traži pomoć. Niti najmanje... Smeta me što neki ljudi koji traže pomoć ponekad jednostavno ne zaslužuju dobiti je... jednostavno ne zaslužuju... A to su ti, s predumišljajem.
Kako? To ste me pitali... Naravno, u glavama vam se sada roje moralne dileme... kako može postojati netko tko ne zaslužuje pomoć, pa svakome u nevolji treba pomoći... da... ali... ti koji ne zaslužuju dobiti pomoć spadaju u priču o (ljubavi psu i majci) vuku, ovcama i pastiru koji je bio malo previše maštovit kada to nije trebalo. Odnosno, da razjasnim – takvi ljudi, a vjerujem da ih poznajete i iz vlastitog iskustva, nisu u stanju sastaviti guzicu sa wc školjkom, a da ne traže od nekoga pomoć, e da bi potom tu pomoć okrenuli sebi u korist, a eventualno ukoliko bi im se pružile prilika da spomenu tko im je možda pripomogao, jednostavno prešute vašu malenkost.
Nekako, sad sam sebi djelujem kao, ne znam,... žalitelj.
E, kvragu, neću... neću biti žalitelj, ko sve te nemoćne u pameti jebe, nek' nazebe... pomagati hoću, definitivno. A pouzdajem se u iskustvo da ću valjda prepoznati i razlikovati iskreni vapaj od lukavog hinjenja nemoći.
Joj... kak' sam to književno rekel...
P.S. Na kraju krajeva... čini li vam se da ovaj tekst nije trebao biti niti objavljen? Čini se i meni... ali... kad je tu... nek' bude...
P.P.S. I, još samo jedna za kraj, više kao ulje na vatru (ili voda u kiselinu) jednoj blogerici... jeste li imali u zadnje vrijeme problema sa sinkronicitetima i paranojom? Dobrodošli u klub!
P.P.P.S. Skoro sam se zgubil među tolkim P-ovima, ali moram samo još ovo reći - a jesam rekel da bum se vrnul nazaj (a nisam to obečal bregima nego vama)
P.P.P.P.S Začin za kraj...
Post je objavljen 14.04.2008. u 22:31 sati.