Sam na kućicu mislila ić pa tamo malo radit. Farbat. Spremat. Čistit.
Ali kazalo da neće bit lijepo vrijeme. Kiša da će. A po kiši nemoš farbat.
Osim toga mali pas ide na šišanje u subotu popodne.
Osim toga ima se i doma za riješit nekih stvari.
Pak mi kućica propala, vikend mi propao jedan prirodni. Prirodni vikend znači vikend u prirodi. U drugačijem zraku i drugačijoj energiji.
Buđenja su prelijepa. Puno ljepša nego buđenja u mom gradu.
Zvukovi koje čujem u svom gradu su zvukovi automobila.
Tamo nema zvuka. Sve sama tišina.
Boje. Boje su isto predivne.
Onda se spustiš skuhat si kavu. Malog pasa pustiš van, neka trči a ti staviš đezvicu s vodom i čekaš da zavrije. A sve to radiš usporeno. Ne kao ovdje. Sve ubrzano , u petoj brzini. Onda si napraviš nešto za jest, pa jedeš. Pa se malo dvoumiš da li bi išao opet spavat. Ili bi krenuo radit? Ili bi šetao?
Naravno da pobijedi rad, pa si uzmeš kist i opet polako, usporeno kreneš farbat. I fiju. Vrijeme proleti a ti misliš da je prošlo 12 minuta. A ono , vrijeme za ručak. Ondak napraviš nešto za jest, pojedeš, ali umoran si već. Pak odeš dremnut. Prije uzmeš knjigu da malo čitaš. Knjiga ti padne, ti si već u svijetu snova.
To mi nedostaje. Nedostaje mi usporenost. Nedostaje mi izlazak u prirodno okruženje gdje te prvo dočeka rosa. Rosa je prekrasna. Stojiš i gledaš to lišće, gledaš te kapi i samo nestaješ. Nestaješ iz jednog svijeta, a ulaziš u drugi, onaj tvoj pravi. Iskonski. Prirodni.
Ovo pametno gore napisala sam u petak i spremila. Bilo mi nekako prepatetično.
I sad krenuh napisat novi post, novu genijalnu umotvorinu, novo remek djelo koje samo iz moje glave može izać. To krenuh radit. Pak napišem. Pak nešto stisnem i ono ode. Nestane. Fiju. Nema ga.
Naravno da se nisam dala obeshrabrit. O neee. Pogled desnog mi oka padne na skice. Bingo. Tu smo pomislim.
Pa daklen mali je pas bio na šišanju. Pa je mali pas prelijep. Luj 14 u svom najboljem izdanju a tako se naravno i ponaša.
Ondak je mali pas i kod veterinara bio, što sve ukazuje da ja još nisam odradila kućicu a sada je dva popodne a ja se spremam već od 11 i govorim si "sad idem, sad ću, evo krećem, evo još samo ovo i idem...". Kućicu još danas moram odradit.
Nnnnda. Mali pas ima tešku upalu oba uha. Čak mi je veterinar dao da pogledam kako to izgleda i nije mi se svidjelo. Pak ga se treba kapat. Mislim uši treba kapat ne njega kapat. Mislim ako je netko krivo shvatio da njega treba kapat. Ja znam da lupetam, takva sam jer trebam ić na kućicu a mi se neda pak si izmišljam poslove i dugačke rečenice samo da ne moram ić. Al moram.
I ondak smo išli malom pasu kupit kapi za uši koje on naprosto obožava. Toliko ih obožava da kad ih vidi nestane. U vidu magle nestane i nemoš ga nać. I tako mi pseto ima tešku upalu oba uha i moramo ić na kontrolu još. Kad iskapamo sve kapi. AKO iskapamo sve kapi jerbo nemožemo ga nać.
Mislim da ga to boli. Kapi u ušima. jer to izgleda strašno. To što sam vidjela. Kao neka otvorena rana tako to izgleda.
I Juru smo vidjeli. Kod veterinara je papagaj Jura. Kojeg uredno svaki puta pozdravimo. I mali ga je pas , oblizujuć se , pozdravio, no mu se Jura smijao u brk. "U kavezu sam o ti glupo pseto, ništa mi ne možeš" mu je poručio ljuljajuć se na ljuljački.
Eto. Nemam više inspiracije, morat ću završit. A kad završim morat ću ić. O svijeteeee. Neda mi se. O svijeteeeee.
Možda mi dođu gosti. Pak onda mogu imat opravdan razlog zašto nisam bila. ....
Idem..što ću. Takva mi je sudbina danas. Tako mi se složio grah... ..
Post je objavljen 13.04.2008. u 09:30 sati.