putujem prema zagrebu...i putem razmisljam sto napisati za novi post...daa...opet sam bila u splitu...opet sam ga vidjela bili smo zajedno...bilo je lijepo...ma odlicno...e da mi je vise takvih dana s njim...razmisljala sam sto li mene privlaci kod njega...hm...nije to ljepota,pamet ili dalamtinac...to je njegova unutarnja dobrota ...kad sam u splitu ponasa se prema meni kao prema princezi...dobar,njezan,pazljiv...ma savrsen...to mi se jako svida kod njega...zajedno smo 7,5 mjeseci...svaki putkad se moram vratit u zagreb nekako uhvati me tuga...nisam za nista...kad se ujutro probudim i prvo sto mi prode kroz glavu je to kako se moram vratit...kako je to jos jedna nedjelja u nizu da se moramo rastati...i da ga moram ostaviti...moj osmjeh dok sam s njim nikad se ne skida...samo on mami osmjeh na mome licu,sto je jedino vazno...volim ga najvise...svaki put je sve teze i teze...prvih nekoliko dana mi je tesko...tuzna sam...jer znam da ga necu vidit do iduceg puta...pa se malo naviknem na to,a onda ponovo odem u split i tako u krug...dosle smo u petak navecer...normalno ja sam odmah otisla s njim...nisam vise mogla a da ga ne vidim...bili smo kratko,ali slatko...u subotu ujutro sam se probudila vrlo vrlo rano...i gledala crtice...ah...nisam znala sta bi...zatim sam probudila sestru koja se odmah digla i spremila...inace s njenim budenjem vodimo rat...kad sam pitala zeli li s nama na kavu odmah je pristala...ni sekunde nije razmislja...isli smo na kavu i razmisljali sto cemo navecer raditi...setali se,zezali,pili kavu...i tako...mama je radila...kasnije smo se vratile u stan...rucale,odmarale...a navecer...uf...dogovorili smo se sa tinom i njein deckom ici van...naravno moja sestra je bila faca...ostaje do kasno vani sa sestrinim drustvom...heheh...i sad nek mi kaze da joj nisam dobra... :) :) :) ....isli smo na koncert zeljka samardzica...bilo je ok...prvo smo malo vani cekali...a ja sam se smrzla ko pi...a kasnije mi je bilo vruce...heheh...plesali smo,zabavljali se...pjesme su bile odlicne...sve dok nije doso zeljko samardzic...ajde da sam znala pjesme,al brate mili nisam znala niti jednu...jedna jedina koju sam znala bila je ne daj da te rade...ako je njegova...no to nije bitno...bitno je da smo nas dvoje bili zajedno...plesali,zagrljeni...hm...bilo je odlicno...kasnije je dosla mama po nas...ujutro sam se probudila opet rano...nisam mogla spavati...nasli smo se...bilo je vrlo kratko...pricali smo nesto malo...vise sam ga gledala nego pricala sa njim...nije mi bilo do razgovora...samo sam gledala njegov osmijeh i pokusala sam ga zapamtiti do iduceg puta...rastali smo se sa poljupcem...otisla sam do tine...popile smo kavu a zatim krenule u zagreb...bilo mi je zao...sve bi dala da sam mogla ostati duze...tinina mama je rekla kako ce ona morat kitit stan za udaju...jer sve im se cini...a moja mama je nadodala da slazem se i meni se cini...ja sam se nasmijala samo...i po tiho razmisljala u sebi...nitko mi ne moze garantirat da ce bas on biti onaj koji ce me zenit...al uvijek postoji nada...a nadat se mogu barem malo...shvatila sam da mi previse znaci i da ga volim najvise na svijetu...ne bi ga mjenjala za nista...jer on je blago koje treba cuvati...
a sta se tice zdravlja jos uvijek balunjam po doktorima i tako...ma ozdravit cu ja brzo i opet cu biti ona stara...a sada idem drustvo moje...pusa svima...
oliver dragojevic-vjeruj mi
Post je objavljen 07.04.2008. u 12:01 sati.