Dogodilo se to pred par godina ali me još i danas muči. Ne mogu doć k sebi a samo skupljam u sebi. Negativne emocije skupljam.
U firmi sam radila par godina dotad. Kako sam bila došla nova u već formiranu sredinu to sam se trebala dokazat. Dokazivanje je išlo jako daleko i bilo je iscrpljujuće. To kako ta sredina dočekuje nove ljude to je prestrašno. No kako sam posao trebala nije bilo šanse da bih otišla, nego je trebalo stisnut zube i radit. Sve i sva. I šutit. I dokazat se svakoj osobi pojedinačno. To je bio uvjet opstanka. A opstati sam morala. Tad. I ona koja kuha kavu bila mi je ocjenitelj. Svi su ocjenjivali. To je takva firma.
Dakle primila sam se posla i radila , radila. Ostajala sam navečer do 10 sati, čak i prevodila pizdarije, tek toliko jer su mi uvaljavali sve poslove, nova sam. Bio je to pakao. No pakao sam prošla i u bivšoj firmi, vrlo sličan, te me to više nije emotivno dodirivalo. Znala sam da će kad tad proći i da sve što moram je - izdržati. Trajalo je dugo. Bilo je odvratno. No sve sam izdržala, primljena sam kao "član". Meni je bilo svejedno. Nisam željela bit prihvaćena ,ne od takvih ljudi, nisam željela bit "član", ali sam željela zadržat svoj posao.
Napokon je sve bilo ok. Ne može se tu pričat da je ok, ali došla sam do faze da me se cijeni. Da se cijeni moje znanje, a to je jedino što me zanimalo. Jer znanja imam. Došla sam do toga da kažu "Levant zna". Meni to dosta. No. Otšla je jedna kolegica pa je došla na njeno mjesto druga. Ova sad.
O njenom znanju neću reć ništa loše jer ga i ona ima. Neko je vrijeme sve funkcioniralo. Onda , kako to biva u nekim firmama, preko noći napravljen je "državni udar". Iz prikrajka. Preko noći neki su nestali a neki došli. Moja bivša šefica dobila je penziju u jednom danu. Danas radiš, sutra si u penziji. Prisilnoj. Idućeg dana pojavio se moj novi šef.
Igre bez granica.
Sve je to bilo odvratno sve je bilo za pobljuvat se. No radit moraš, posao te čeka.
Šefa smo dočekali nekako zbunjeni. Mislim ako ti u četvrtak tvoja šefica kaže da je od sutra u penziji a u petak dobiješ novog šefa i ako je to sve povezano sa jako puno negativnosti, plača, vrištanja, histerije, začuđenosti, podlih igri hoćeš nećeš sve se to i odrazi na tebe.
I tako kad je novi šef došao odpočetka je favorizirao moju kolegicu. Ja sam za njega bila "komad". Meni se to nije sviđalo, naradila sam se čovječe u životu da bih si više dozvolila da me neko muško na hodniku naziva komadom i da me pokušava ...no dobro. Pak sam se postavila hladno htijuć mu pokazat da sam više od komada. Da znam. Da nisam tu neki ukras.
No nije išlo. Mene nije gledao kao radnika, nju je favorizirao. Njoj se obraćao, njoj je davao poslove. Ja sam pizdila u sebi, šutjela i pokušavala nemoguće. Pokušavala sam sve i svašta no nije išlo. Komad . Z krevet što li? Vrijeđalo me to. Jako me vrijeđalo. No sam i dalje šutjela i pokušavala ponašanjem i radom reć da ja to nisam. I dalje nije išlo. Sve je poslove dobivala ona. Kad se o nečem razgovaralo obraćalo se njoj, mene kao da nema.
I jednog dana ušla sam u sobu, vidjela njih dvoje za mojim radnim stolom, mojim poslom, kako govore da će ONA to napravit. Ja sam ostala nijema.
A onda je negdje iz pete sve izašlo iz mene. Stajala sam tako na vratima i vikala. Ne sjećam se što, ne sjećam se ničega, samo se sjećam da sam bila jadna. Jadna. Sve pada u vodu. Sve godine rada sve godine moje borbe da radim svoj posao, da me se uvaži, da se vidi da znam u toj su sekundi pali u vodu. Tresla sam se. Stajala sam na vratima i osjećala samo crno u glavi. Vikala sam jako. Njih dvoje se okrenulo i gledalo me zapanjeno.
Sjećam se da sam poslije otišla do kolege i zvala ga na kavu. Rekla sam mu što mi se dogodilo i da sam izgubila živce. Bio je prekrasan "čuj, imaš pravo izgubit živce, imaš pravo da si rekla. Na sve imaš pravo. Osim toga ti si u pravu". Malo me je smirio.
Sutradan je bio vikend. Smirila sam se uz tablete. Došla na posao jadna, nikakva, slomljena ali odlučna da se izborim za svoje mjesto.
No i dalje nije išlo. Mobing je preblaga riječ za 6 mjeseci nepričanja samnom. Za "ti nisi timski radnik uzmi svoju knjižicu i odi", za moje dobro jutro na kojeg nije bilo nikakvog odgovora. Za izbjegavanje mene kao da imam gubu. Za okretanje glave od mene. Za pravljenje da sam zrak, da me nema.
Kad me se dovede do ruba, ja se krenem inatit. "Izdržat ću " mislila sam. Izdržat ću.
U totalnoj, ali totalnoj izolaciji, koja je trajala oko 6 mjeseci na površini su me držali ostali kolege. Iz ostalih službi. Koji su me tražili. (jer znam radit, imam znanje). Uvijek je nešto negdje bilo potrebno napravit, pomoć , odradit. I to me držalo. Moja se služba čitava pravila kao da me nema. Ako bih nešto bila rekla to kao da se nije čulo. Mislila sam da ludim.
Niti jedan posao nisam bila dobila. Na sastancima ako sam nešto bila rekla, to se "prečulo". Ona je radila, imala posla, ja ništa.
Pročitala sve o mobingu i načinu na koji se protiv njega borit. To mi je pomoglo. A pomoglo je i to što sam od čelika mada tako ne izgledam. Mogu izdržat sve ako smatram da sam u pravu.
Izdržala sam. Malo pomalo krenulo mi odgovarat na dobro jutro.
Malo pomalo ponovo dobivam poslove. Malo pomalo vidi se da znam.
Ono što me jebe svih ovih godina je što ne mogu iz glave izvadit taj njegov izraz lica. Pun mržnje. "uzmi knjižicu i odlazi odavde". Ponižavajuće.
Tada sam si bila rekla. "ti mi govnaru nećeš odredit kad ću ja ić. Vrijedim i to ću dokazat. Otići ću kad ću ja to htjet. Kad ja odlučim. A s tobom ću igrat igru takvu da ćeš ti dolazit do slomova ne ja. Odsad ćeš ti gubit živce".
Sada je sve u nekom redu. Radim. Opet sam "prihvaćena". No ja na žalost ne mogu zaboravit. Bojim ga se . Bojim se takvih ljudi. Bojim se i sebe. To kako me se dovelo do sloma.
Sad sam u fazi čišćenja. Već dugo sam u fazi čišćenja smeća koje sam pokupila tokom života. No sada je na red došlo ovo. I nekako znam da moram oprostit. Oprostit ću njemu, znam. Ali ono što me muči je da ne mogu oprostit sebi.
Stalno vrtim filmove i mislim da sam morala drugačije reagirat. Da si nisam smjela dozvolit ono pucanje. Da nisam smjela pokazat ljutnju i bijes. Onda pomislim da sam bila ljubomorna i zavidna. Onda pomislim, nisam, nemam zašto. Jer stvarno nemam. Žena ima znanje, ali imam ga i ja. Nisam nesigurna po tom pitanju. Naprotiv.
I sad sam u fazi opraštanja. Da to oprostim i zaboravim. No kako oprostit sebi??? Pitoma sam , mirna sam, velikom većinom vremena smirena.
A u stvari taj slom mi je pokazao da ja to nisam. Da ima granica kada pucam. Da sam čovjek. Da li sam trebala uzet knjižicu pa otić? Možda bi mi to tada bilo pametnije. Možda bi sada bila sretnija? Bila bi našla drugi posao i ne bih gledala to lice svakoga dana. Da li je taj inat bio potreban?
Sve se to ja pitam. I ne znam odgovor. Samo znam da na posao dolazim i da ih gledam sa strahom. Jer su u meni izazvali ono najgore. I nigdje ne piše da opet neće. Bila sam sama protiv njih 8. I sad sam sama protiv njih 8, ali sam jača.
Nemoš vjerovat što ljudi mogu napravit jedni drugima.
I sad, kod jutarnjih misa gledam ih i nevolim ih. Hladna sam. Željela bih da sam negdje drugdje. Oni me žele uključit u razgovore ja obično šutim. Ako osjetim da drhtim izađem van. Ne dozvoljavam si više nikakvo pucanje, nikakve ispade. No to košta.
Nekako mislim da sam došla na svoje. On se sad ljuti, on je taj koji puca. Ja ga samo gledam. I mislim se: samo pucaj, to čekam.
No ne volim sebe takvu. Ne volim uopće što imam takve osjećaje. Odnosno što nemam osjećaje. Osim negativnih. Stoga ću im svima oprostit, malo po malo, vremenom, nisu znali bolje. Bojali su se za svoje dupe, za svoju egzistenciju, još su na prvoj čakri, ti se neće pomać s nje nikad. Još žive u egzistencijalnim strahovima.
No o sebi sam mislila da sam se pomakla. A izgleda da nisam. I zato sam ljuta na sebe i zato si ne mogu oprostit. Fućkaš njih ja sam si bitna. A meni pokazalo da ni ja nisam ništa bolja. I kako si oprostit? Znači da sam ohola?. A oholost mrzim. I strahove ne volim. Mislila sam da sam te egzistencijalne strahove prevazišla, da sam bolji čovjek. A nisam? Što me još drži na ovom radnom mjestu u toj sredini? Zašto ne odem? Dobila sam što sam htjela.
No oprostit ću i sebi. Jer kad sebi oprostiš onda ujedno sebi i obećavaš da više nećeš biti takav.
Nadam se da ću uspjet.
Post je objavljen 06.04.2008. u 12:27 sati.