Marketing
Dosadno pa pišem postove
Bila sam danas na jahanju, bilo je pre, pre, pre super. Prvo žurimo da bi došli do auta, a moramo krenuti ranije da ne bi zapali u gužvu. Ne moram spomenut da na ulici nije bilo nikog živog. I tak sam došla 5 minuta ranije, ne jedina. Sva tri konja bila su u hali, a mi se pitamo zaš smo onda došle tak rano i šta ćemo radit tih pol sata??? Na kraju smo otišle u halu i gledale drugu grupu. Trebala sam jahat Arapa, ali ipak nisam, već Backya. Ma super je to konj, al opet, nikad nisam prije jahala Arapa. Cijelo vrijeme smo kasali, bilo je zakon. Ima nešto u cijeloj toj priči s jahanjem. Neki osjećaj sreće. Svakog tjedna odbrpjavam dane do vikenda, jedva čekam da ta subota dođe. I onda se ujutro probudim i tako sam nervozna. Ne baš strah, možda čak i neko veselje. A kad dođem tamo i vidim kojeg konja jašem, sve je opet ok. Kad sam došla prvi put, sve se činilo nekako čudno, nepoznato. Kao prvašić prvog dana škole. Ali sada sam se već malo opustila. Hm, možda sam sad već prošla prvo polugodište. Još uvijek je puno toga novo, ali se više ne osjećam kao potpuni stranac tamo. Veselim se svakom satu. Subotom je drukčije nego nedjeljom. Nekako mi treba da opet osjetim onaj zanos zbog same činjenice da učim jahati. Život je pun sitnica koje nas čine sretnijima i pun je malih želja koje se često ostvare. Ali sad mi se čini da se ostvaruju i oni veći snovi. Sudbina možda ipak nije tako nepravedna. Ima nade. Zato me boli briga za sve, ja ću pokušati ostvariti te snove. Možda ću pasti, ali ću i ustati, zar ne? Moram. Truditi se da mi nitko i ništa ne pokvari upornost. Ipak ako ništa drugo, sada je proljeće.
Post je objavljen 05.04.2008. u 15:44 sati.