Pregled posta

Ja sam Islak

Došlo je ljeto 2002. Malena je napokon našla posal i Islak je sretna. Moli Boga da sve bude dobro. Još redovito odlazi na jutarnje mise, na duhovne obnove, na popodnevne mise...Puno se moli. Stari i malena ne vole kad toliko moli, i to joj je krivo. Često joj zbog toga prigovaraju i naljute se pa viču. A ona se brani i ne da se. Ali joj zagorčaju dane svojim nerazumijevanjem. Ima svoje knjige i sličice, puno knjiga i puno sličica. Pazi da su uredno spremljene i uvijek ih preslaže, lista, sprema papiriće u njih i bilješke.
Majko Božja, pomozi mi! moli često.
- Mama, ma nemoj gorit sviće va sobi, more ti se nešto nagorit!
Malena joj opet nešto prigovara, čini joj se da u poslijednje vrijeme stalno nešto prigovaraju.
Više niš ne moren učint kako triba, misli Islak. Čagod da učinin, ne valja. Gren na misu, pomisli. Kadi su mi šoldi?
Prekopava torbicu, punu papirića, sličica, knjižica. To su sad "njene molitve". Novčanik joj je također pun sličica, tu je i mali pozlaćeni broš u obliku golubice koji je dobila u crkvi. Jedna je u novčaniku, a drugu nosi na kaputu zimi ili na kragni košulje ljeti...
Šoldi, tribaju mi šoldi za dat va škrabicu. Je, evo ga, to će mi bit dosta. Oni ne volu da dajen šoldi u crikvi, spravit ću da oni ne znaju! A kadi mi je krunica? Aha,. evo je, stavit ću ju evo ovde!

-Kadi je malena da je još ni od posla? pita stari.
Islak se počne i sama pitat ... Stari nazove malenu na telefon. Islak sluša.
- Mala, kadi si ti! Ma ne moreš celi dan bez ist! Ma ne moreš!!! Ma dobro, ajde! Jebemu sve! Celi dan je doli, poplavu imaju va butigi, došli su in majstori pa mora stat doli, a niš ni ila....
Islak se brine jako. Uzbuđena je. Odmah prihvaća prijedlog staroga da ona malenoj odnese sendviće. Obuva sandale i žustrim hodom prolazi ulicom. Malena je stajala ispred trgovine i pušila.
Ma hiti taj otrov ća, malena, ne truj sama sebe, misli Islak. Malena ju je već ugledala.
- Joooo, ma ča si mi šla nosit sendvići, zač!? Nisi tribala!
- Moraš ist nešto, ne moreš celi dan niš ne ist!
Malena ju grli i ljubi, tu je i žena od vlasnika slastičarnice preko puta te ju srdačno pozdravlja.
- Teta Islak, kako ste mi? Oćete jedan sladoled?
Islak kratko porazgovara a onda ostavlja malenu da radi i vraća se kući, praćena jednim zabrinutim pogledom. Možda je načula kako gospođa govoti malenoj.
- Ma zašto!? Meni je teta Islak uvik ista, pogledaj ju kako ljepo ravno, živo korača! Ma to su ti samo godine...

Došle su bakine cure, i Islak je sretna. Ide s njima na more, pliva s njima, a u moru pjeva! Cure se smiju s bakom, a Islak uživa! Puna je kuća ali to joj ne smeta jer voli baka svoje blago! Voli i jer one hoće s njom na misu, voli i jer one hoće s njom krunicu molit...Mlađa, mali vražićak, hvata baku za ruku navečer i govori joj
- Ajde baka, ajmo mi u sobu molit skupa!
Svi im se grohotom smiju ali Islak se nimalo ne ljuti nego je vesela. Kada cure odlaze, Islak se smije, ljubi, a kad odu, plače.
Malena se tad ozlijedila na poslu, morala je ić doktorima, mirovat. Plakala je jer je zbog toga izgubila posal. Islak sve proživljava s njom, teško joj je. Jesen je stigla, malena se bori za zadnju plaću, Islak se ljuti na njenu šeficu.
- Ne moren tu ženu vidit, gadi mi se kad ju vidin! ljuti se Islak.

Život prolazi mirnije, samo joj zbog crkve stari i malena zagorčavaju dane. A Islak moli sve više,moli cijelo vrijeme, sada moli glasno. Pa joj prigovaraju da smeta. Knjižica i sličica je sve više i više. Ima ih posvuda, ali sve uredno složene, pune papirića, bilješki...Malena kuha, odlazi s Islak u trgovinu, postala je prava šefica, i Islak se to ponekad sviđa, a ponekad i ne!

Tog jutra spremila se na misu.
Kadi su mi šoldi?! U torbici ih ni, u novčaniku nisu...Malena mi je morala zet šoldi!
Islak psuje! Oči ju peku, staršno je ljuta!
- Malena, da si mi odma vratila šoldi ča si ih ukrala!
- Ma mama, ča ti je! Nisan ti niš zela!
Islak plače! Baca sve iz torbice na pod, trese sve iz novčanika. I viče!
- A kadi je onda a!? Imala san ovde 100 kuna, sad ih ni!
- Mama, jesan ja tebi kada ča zela iz torbice molin te! Nisan nikad! Nikad!
- Dušo, javi se uznemireni stari, - znaš da ti malena ne bi nikad zela šoldi ...
Malena odlazi a Islak dobiva novih 100 kuna od staroga i još sitnoga za škrabicu. On joj pomaže složit razbacane stvari i miri ju, ali njoj nema utjehe.
Jer ju je govno malo pokralo, sran ju bilo!
Neutješno plačući silazi niz stepenice i jauče.
- Prokleti bili! Uništili ste me! Sve ste mi vazeli, sve ste mi pokrali....
U takvom stanju ona odlazi na jutarnju misu.
Nakon toga malena nije više dana htjela s njom razgovarat. Islak je molila da joj oprosti, shvaćala je da je malena nešto jako ljuta na nju a nije znala zašto. Mučila se sama sa svojim mislima, i molila....molila....
Par mjeseci kasnije Islak je pozlilo. Stari i mala bili su s njom na hitnoj, uskoro je i jedinac bio tamo. Tu je ležala, slaba. Malena joj je donijela krunicu da ju utješi i Islak je tek tad osjetila da joj je malena oprostila za ono za što je bila ljuta. Zato joj se slabašno nasmiješila i zahvalila.
- Hvala dušo moja.



OVO JE PRAVI POČETAK. POČETAK JER SMO MI SHVATILI DA NIJE DOBRO, DA JE JAKO OZBILJNO. POČETAK JER SU POČETKOM TE 2003. KRENULE RAZNE I DUGE PRETRAGE.
SKORO GODINU DANA ĆE PROĆ DO KONAČNE PORAZNE DIJAGNOZE. ALZHEIMER DEMENTIA

DAN KOJI SAM OPISALA JE BIO RUŽAN, TEŽAK ZA SVIH, JER BOLEST JE VEČ DEBELO BILA TU, A MI NISMO ZNALI, NISMO SE SNALAZILI.
TAJ DAN KAD SAM ANĐELINI "UKRALA 100 KUNA" BIO JE MOJ ROĐENDAN. NAKON TOGA VIŠE NISAM MOGLA SPAVAT.
KAD JE ANĐELINI POZLILO, JA SAM POČELA PIT TABLETE ZA SPAVANJE I ANTIDEPRESIVE.
UVJERENA SAM DA SU ME TE TABLETE SPASILE DA NE POLUDIM U TO VRIJEME.
A 100 KUNA JE NAKON NEKOLIKO DANA NAĐENO SPREMLJENO U JEDNOJ OD KNJIŽICA.





Post je objavljen 05.04.2008. u 03:40 sati.