Marketing
Imali smo tu jednog zaposlenog koji je govorio bankica , poštica.
Kudi ideš? pitali bismo. On bi odgovorio idem prvo na bankicu , a onda na pošticu. A imao dva metra u širinu i isto toliko u dužinu i bio je kao dvokrilni ormar, ma što, ne bi mi u stan stao, takav je bio.
I meni to bilo isprva čudno. Onda smiješno. A onda sam i ja polovila terminologiju svoje firme, mislim s kim si takav si, pak sam počela pričat bankica, poštica. U ozbiljnoj sredini sam to počela pričat. Pak me ljudi gledali, isto kako sam ja gledala taj dvokrili ormar i nešto pride.
Pak sam krenula djelovat na samu sebe da izbacim tu terminologiju. Da me ne bi gledali onako. Kako? Pa onako : ova je il malo skrenula ili što?
Nnnnda. Zašto to pišem? Zato jer vidim da sam se opet zanijela. Opet mi sve krenulo bit : zmijica, kućica...
. Bemti ko će me uzet za ozbiljno ako mi sve završava na ca. Poštica, kućica, zmijica, bankica.....
Danas idem u Ustanovu. Baš mi se i neide. Kad dođem tamo ajde , odradim sve, kao kul sam, ništa mene ne može iznenadit.
Ali kad kreneš doma počenš osjećat koju si energiju upravo primio. Lošu, jako lošu. Pa te ista, energija mislim, počne pritiskat. Jako. Kad bi ju trebala opisat, opisala bih ju sa siva i teška. I tako se onda osjećam ostatak dana. U glavi vrtim dojmove. I molim boga da me drugi puste na miru.
A opet. Ne mogu da ne odem. Trebam tamo.
Al štoš. Mora se . A što se mora nije teško.
Osmjeh na lice i idemo! Nema druge. Sve to ide u staž. Životni.
Post je objavljen 03.04.2008. u 15:19 sati.