eto vjerujem da će ovo biti zadnji post koji pišem.pišem u petak danas ga postam i to je
to,što se tiče mene.neću više ni pisati jer me dere inspiracija,nemam net i ovo mi je
razdoblje kao i prije 2godine.užasno.sve šta sam tada željela događa mi se,sad samo fali da
me netko kokne hahaha...nema smisla da si dajem lažne nade kad ih više nema i voljela bi da ovaj
post bude kvalitetan,a ne besmislen kao drugi.sad pišem kad tata radi popodnevnu smjenu a
brže-bolje poslat ću si ga preko maila pa postat.
želim reći da ne visite previše na netu,izađite van,provocirajte,tucite,živite.makar imali
jednog prijatelja zabavite se s njim.nemojte biti kao ja.živi mrtvac.jest da imam neki humor,da se
smijem od srca svaki dan,ali nemam prave prijatelje osim jedne koja mi je kao sestra.krivo mi je
zbog toga jer ne mogu ovo šta sam nabrojala,a opet drago jer kod mene su ljudi prepokvareni da bi
im se uopće obratila.nakon par tjedana otkako sam pobjegla sam se posvađala sa tatom,pa je sve
bilo normalno,pa opet svađa,i sad opet normalno.rođendan mi je propao zbog mene koja sam
bila,onako «bašmebrigazasve»,nisam ni reagirala na poklone ni ništa.rekla sam da mi
se spava.ustvari,fali mi ujkova bivša i nitko mi ga nije čestitao,samo neki iz razreda.i to je
nešto,ali ne dovoljno jer se natječu tko će ranije čestitati pa da se kurče.stereotipi
-.- da nisam bila onakva možda bi prošao dobro.žao mi je što se tata potrudio da me
obraduje,što je ranije otišao sa posla samo da kupi potrebne stvari.to sve govori o meni.nikad
nisam bila dobra praunuka,unuka,nećakinja a kamoli kćer,mislim da jedino u čemu sam dobra jest
prijateljica.možda drugima nisam najbolja ali od svih uloga koje imam u tome se stvarno trudim.u
očima moje obitelji sam totalno pala,barem da se iskažem u prijateljstvu.nikad na nikog neću
ostavit neki utisak,ali voljela bi da me se sjećaju.bilo kao ološa,najdivnije osobe na
svijetu,kao anđela,smetnje samo da me ne zaborave.možda nitko i nebi mogao,ipak zadajem im
toliku brigu i neznam šta sve tako da...ove godine sam,sa stankama,plakala najviše.mrzim suze i
šta mogu osjećati.da ostanem bez osjećaja bilo bi mi lakše,ali eto vam ga dokaz da sam
ljudsko biće.onako,stanem u svoj kut u sobi gdje su kutije sa posterima,crtežima i lyricsima
stavim moju najdražu glazbu,pognem glavu i suze krenu.možda bi taj prizor bio tužan,i jest,kao
i kad bi netko prije mjesec-dva pogledao moju ljevu ruku.možda sam tužna,ne zbog mene na
kraju-jebeš mene,nego zbog svega.bilo za svijet,društvo,nešto što sam mogla imati,jedne
prijateljice iz pazina kojoj je mnogo gore nego meni.ja na moju situaciju gledam,onako bahato,ali
neželim povrijediti obitelj.više me živcira što znam da ima puno ljudi koji su živi
anđeli a isto im je kao njima.što je sada meni možda sam zaslužila,a neki stvarno
nisu.možda tata ima pravo-možda sam sebična.neznam ni pravu definiciju te riječi,ako on
kaže da je tako onda je sigurno tako.stvarno nije bio bogznašta kad sam bila klinjo,no od moje13
se trudi.nečemu me želi naučiti,što se života tiče.sad nije prekasno i drago mi je što
mi je sada tata,baš je ljepo to reći.moj tata,sumnjam da sam mu sada najdraža osoba ili jesam
li uopće na toj listi.želim mu reći hvala za 2007. i ovu godinu.za moje postupke prije tih
godina nije mi žao,na kraju nikad mi se nije ispričao ni ja njemu. živcira me što nisam neka
definirana osoba.kako bi rekla-nisam ni crna a ni bijela.siva.dobro ne.50% crna,50% ostale boje osim
bijele.bijela je čista,a rijetki u svom opisu nose bijelu boju.ona je boja boga.mislim da sad imam
PMS malo prije sam cmizdrila a sad bi zajebavala majku.slušam muziku,da pojačam malo?ma
neću,onda bi me sprašila XD
Blogerica vera je mrtva,neko vrijeme.neću ni dolazit,nekima ću komentirat kad nas pusti na
informatici.ako je ikomu stalo neka sluša nymphetamine,to je pjesma mog života,soundtrack,kako
tko hoće.sad ju slušam.jbt.koliko puta sma ju slušala i nikako da mi dosadi,ni ne želim ali
se čudim.
zapamtite-ne kiši zauvijek.svaka tuga je savršen privid,normalno da dok ju proživljavate ne
mislite tako,možda shvatite kad prođe.evo šta sam naučila od Zrinke, cure koju sam upoznala
preko neta.uvijek govorite voljenima koliko vam znače.a koliko ponosni bili kažite im to.kad sam
ja to rekla mojoj frendici prasle smo u smijeh i skoro bile izbačene sa fizike,ali znamo da je
tako.ali dok govorite osobi koliko vam znači i da ju volite nikad ne
recite(naprimjer)«znaš da mi puno značiš i da te volim».ne!ništa ta osoba
nezna,nitko i nezna.kažite «značiš mi,volim te».i primjetila sam neki dan da kad
kažem da ću nešto do kraja života,brzo propadne.kažem da ću voljeti nešto do kraja
života jer znam da je tako,drugi dan me sva ta euforija prođe.bolje da vjerujem da ću to
nešto voljeti do kraja života nego da kažem da će baš tako biti.kad tako nešto
kažem,dobim nogom u dupe od boga.hahaha XD
ništa neznam-ja vjerujem.nitko nezna šta mislim o njemu-ja dam do znanja.
ovo je pisala ain (hebrejski-ništa),demon u anđeoskim očima(koji oštro gleda u kutiju
cedea)i dahlia,anđeo u demonskom glasu (koji nježno pjeva «sweet child o'
mine»).vjerujem da znate da ovo piše veronika,ali vas zbunjuju ain i dahlia jer neznate
šta želim s njima.jednostavno,ja sam polu zla osoba.svi smo mi demoni,pali anđeli,samo nitko
to ne želi priznati.možda bi trebala zavoljeti moj život,ipak sam se dobro zabavila u ovih
14godina ali isto tako sam i plakala.ništa nije perfektno,tako ni život.nije prekasno što sam
to naučila,ha :I ?ma jebeš to.
idem ja sada.a vi mi uživajte.neznam kako da pozdravim budući da duuugo neću pisati.to
znam,jer ja neželim više a i nemam taj blagoslov od neta :( XD
sad mi svira «say goodnight» od bulleta. «heavens waiting for you.just close your
eyes and say goodbye...»,aj čeka me raj sljedećih par minuta.hihihi
pa-pa
Post je objavljen 01.04.2008. u 12:34 sati.