Pregled posta

Moi bijeli labude.....

Zaborawili ste.........idete dalje...............žiwite swoi žiwot
kao i obično i dani wam se izmjenjuju na, do sada nam
swima poznat način..............dan dolazi nakon noći......
swijetlo prepušta swoje mjesto mraku.................sunce
otkriwa swe tajne..........dok mjesec daje šansu i onima
koji lutaju tamom...............i tako redom, dan za
danom..................ništa se ne mjenja.................swe, kao
da se ponawlja..............weć je ušlo u kolotečinu.................
monotonu i dosadnu.........al zašto išta mjenjati kad može
postat još gore?.........nema smisla riskirati.....................a
ustwari nije nam ni tolko loše...........žiwimo swoje
žiwote.......daleko od pogleda.......daleko od swijeta...........
na obali jezera..........čekamo, ni sami neznamo
šta...............waljda neki znak.............znak da nas ima
još..............da ne čekamo uzaludno...............i ide
nam.........ne odustajemo.................
a onda saswim nenadano...........padne kiša.................
obična..............ali za nas posebna.......jer smo............
zaborawili na nju............zaborawili smo kakwu sposobnost
ožiwljawanja, ali i uništawanja u sebi nosi..................nije nas
bilo briga za male stwari................i tko zna kako je bilo kada
su se ponowo sreli...................one noći.............je li padala
kiša? ili je samo puhao wjetar...........mislim da oboje................
rekao joi je da ju woli...........da, izgoworio je to.............skupio
je hrabrosti.................a ona? je li rekla i ja tebe?......ma
ne..............rekla je........koja si ti swinja! sad si se sjetio!
sad kada je weć ionako prekasno...........kada je gotowo..........
sada kad te wiše nema...................
da, stajala je sama na tom mostu...........njega nije bilo.............
weć godinu dana..........a još uwijek se ništa nije
promjenilo...........još ga woli.............još joi je samo on u mislima...............
zašto mu nije to mogla reći kada je bio
owdje? kada su još imali wremena...........malo ali imali su ga.....................
znala je zašto............nije joi bio bitan.............
nikad joi nije bilo dowoljno stalo do njega...........barem je
tako onda mislila............a sada shwaća.............narawno, prekasno................
i sad mrzi samu sebe.............mrzi se
zbog wlastite gluposti...............zbog toga što on nije tu..........
što ga nemože wratiti.......................
i baš u tom trenutku, kada se ponowo počela
slamati..............začula je njegow glas...........pjewao je......
uz zwuk gitare..........pjewao je onu pjesmu koju joi je
pjewao i onog dana kada su se po posljednji put poswađali...........
pjesmu, moi bijeli labude..................riječi
su dolazile iz zraka koji ju je okružiwao...........bile su
bolne...........a zwučale su owako..........i baš me briga tko
te noćas, wozi kući.......briga me..........i ako si i sretna ko što kažeš.....
mada znam da lažeš.........swe to ubija me...........
grlim hladne jastuke............moi bijeli labude..............i tako dalje.............
wjerujem da mnogi od was znaju tu pjesmu...................
uhwatila se za ogradu mosta kako
bi se zadržala na nogama, ali nije pomoglo..............suze
su se weć počele spuštati niz njene obraze...........konačno
joi je postalo jasno da je sama............da ga wiše nikad
neće widjeti.................i kriwila je sebe................swi znamo
da za to nije imala razloga.........jer..........nitko nemože
samo tako, jednim zamahom čarobnog štapića ukloniti
tumor s nečijeg mozga.....................
sjedila je tako, na morkom asfaltu potpuno slomljena...........
dok se swijet oko nje rušio...................
tada..........da, uprawo tada, kada je weć swe bilo
gotowo...........kada je odlučila da nemože dalje..........da
treba odustati i prepustiti se diwljoi rijeci pod sobom..........
začula je swoje ime..................netko ju je doziwao..............
oswrnula se i ugledala tamnu priliku kako joi prilazi.........
prepoznala ga je...............bio je to njen brat.............došao
je do nje i spustio se na pod da joi može widjeti
lice.....................još je plakala...........uhwatio ju je za
ramena i podigao na noge...........naslonio ju je na ogradu
mosta i rekao.............ne odustai............znam da ga
woliš još uwijek ali ne odustai, molim te! trebam te.......
i mama te treba................ogrnuo ju je swojom jaknom,
prebacio ruku preko ramena i poweo ju prema
kući..............na kraju mosta ona je zastala, okrenula
se i tiho rekla..............i ja tebe.................
bila je owo tužna priča o izgubljenoi ljubawi..........ali
nije owo samo ljubawna priča koju sam došla podjelit
s wama iz čiste dosade........ne.............ono što wam
zaista želim reći, i zbog čega sam se trudila poprawit
net........je.........to da ne propuštate prilike u žiwotu...........
ko zna koliko ćete prilika još uopće imati da budete
sretni...........oni su swoju propustili.........nemojte raditi istu pogrešku..................
a ja se sada wraćam swom jezeru...............narawno,
nastawljam pisati.............još samo da se ispričam
zbog duljine posta..........al kad jednom naiđe prawa
inspiracija, jednostawno nemogu odoljet a da je ne iskoristim................
do sljedećeg susreta, ostawljam pozdraw.................





Post je objavljen 01.04.2008. u 07:49 sati.