-Oh, Lotta, živa si!- Lilyn glas bio je prva stvar koju sam čula.-Madame, živa je!
- Hvala Bogu. Gospođice Potter, zaista smo se zabrinuli. Spavali ste čak 16 sati! Bojali smo se da...pa, bojali smo se da biste možda mogli završiti u komi.- madame Pomfrey prvi put nije imala nikakve prodike. Glas joj je zvučao zaista zabrinuto.
- Sad mi je bolje.- rekla sam. I dalje sam bila slaba, ali glava me više nije boljela.
- Svejedno ćete morati ostati nekoliko dana.
Lily me snažno zagrlila:
- Aimee i ja smo se tako uplašile! Nisam mogla dočekati da završi nastava da te dođem posjetiti!
- Meni i dalje nije jasno kako mi se to dogodilo?
- Gospođica Evans mi je ispričala kako vas je cijeli dan boljela glava. Je li to točno?- klimnula sam.- Ne znam o kakvoj se vrsti glavobolje radi, jer se s tako teškim slučajem još nisam susrela. Ali najbitnije je da se sada ne naprežete.
- Lotta, ja sad moram ići. Čeka me zadaća iz Napitaka. Vjerojatno ću doći sutra poslije nastave, s Aimee. Ti se sad odmaraj.
- Hoću, Lily. Samo ti idi. – mahnula sam joj, a ona je izašla iz bolničkog krila.
- Evo. Popijte ovo.- madame Pomfrey dala mi je neki blijedozeleni napitak. Iskapila sam ga. Imao je neki zanimljiv okus.
- Zašto to moram piti?
- To je uobičajeni lijek za glavobolju. Ja zaista ne znam što da vam dam.- sažalno se nasmiješila. – Moram priznati da ste jaka osoba. Mnogi ne bi izdržali onakve boli kakve ste vi jučer trpjeli. Sada ću vas ostaviti. Odmorite se. Možda najbolje da opet zaspete.
Zaista mi se spavalo, premda spavam gotovo cijeli dan.
Madame Pomfrey napustila je prostoriju, a ja sam legla i zaspala...
***
- Amelie, što ćemo s Lottom? Ona neće čekati. Odbio sam njezin prijedlog. Znam da će doći!- muški glas zabrinuto je govorio.
- Ne znam, Richarde, ne znam. Morat će dovršiti tvoj posao umjesto tebe.
- Kako će ona to moći? Pogledaj joj lišce.
- Oh, Richarde, već se stvarno bojim. No, moramo ići spavati...- rekla je žena i zatvorila vrata sobe.
Ugašena svijeća.
Škripa vratima.
Zeleni bljesak.
Siktavi smijeh.
***
- Ne, ne, ne!!- probudila sam se. Noćna mora. Jedino čega se sjećam je užasni, hladni smijeh.
- Teška noć, gđice Potter?
- Da, madame Pomfrey.
Vani je već sijalo sunce. Zaključila sam da je oko 14h.
- Koliko je sati?- upitah.
- 13:40. Je li to bitno?- začudila se madame Pomfrey mojim pitanjem.
- Ne.
- Sve je to u redu. Bili ste iscrpljeni. Nije čudo da ste toliko spavali. Sada mislim da ste spremni za posjete!
- Spremna sam!- uskliknuh. Bila sam tako sretna što ću imati posjete. Onaj hladni smijeh i dalje mi je odzvanjao u glavi, i jedva sam čekala čuti vesele glasove mojih prijateljica.
Vrata su se otvorila, a ušle su Lily (naravno), Aimee, Chanell i djevojka po imenu Beatrix Bell. B.B. je godinu dana starija od nas, spava s Chanell u sobi.
Bilo mi je malo čudno da su me posjetile Chanell i B.B, no bilo mi je i drago.
- Lotta!- zagrlila me Aimee.
- Dovele smo Chanell i B.B.- zagrlila me i Lily.
Chanell se nasmiješila:
- Moram posjetiti osobu koja mi je spasila trening.
Uzvratila sam joj osmijeh.
B.B. me malo neobično pogledala. Ne mislim zlobno, više nekako kao da me proučava.
Provela sam divno popodne s njih 4, a onda su Chanell, B.B. i Aimee otišle.
Čim su izašle, Lily me pogledala širom otvorenih očiju:
- Lotta, trebaš vidjeti što mi je Starz danas poslao!
- Daj da vidim!!
Lily je iz torbice izvadila mali crveni papirić, na kojem je zlatnim slovima pisalo: Za jednu posebnu osobu. Iza je bila slika ruže koja otvara i zatvara latice. Sam papirić je mirisao po ružama.
- Kako znaš da je on?
- Osobno mi je to dao! Nije li to hrabro?
- Slažem se. Je li ima šta novog osim toga?
- Ima! Nisam ti baš mogla pričati pred njima...Snape je jučer proveo noć pod prozorom naše kule. Izašla sam tek kad sam čula neko šuštanje u grmu. Aimee nije ništa čula, srećom. Snape se ispričao i rekao da nije mislio ono što je rekao prije neki dan.
- Jesi li mu oprostila?
Lilyne oči ispunile su se suzama:
- Nisam mogla. Rekla sam da mi je žao, ali da je bolje da prekinemo to prijateljstvo. Bio je skroz slomljen. Ali, Lotta, ja sam bila jako uvrijeđena!
- Shvaćam te, Lily.
- To je to što se tiče novosti. Mya i Sirius su i dalje skupa!
- Bilo bi i čudno da prekinu za jedan dan.
- Da, bilo bi!
Neko smo vrijeme šutjele, a onda je Madame Pomfrey ušla:
- Gđice Evans, ako želite da gđica Potter sutra izađe iz bolnice, morat ćete izaći!
- U redu. Lotta, vidimo se sutra poslijepodne!
- Bok, Lily!
***
Uh, napokon sloboda! To je prvo što sam pomislila nakon što me madame idući dan pustila iz bolničkog krila.
Odlučila sam potražiti Lily.
Šetala sam pored školskog jezera.
Polako je dolazila jesen. Bio je već 23.9.!
Lišće je polako žutjelo, a spustila se i magla.
Ugledala sam dvije osobe. Držale su se za ruke.
Ne, to nisu oni. Nisam baš tolike nesreće.
Ali bili su. Mya i Sirius. Sretni i zaljubljeni. Vidjelo im se to u očima.
Htjela sam se praviti da ih ne vidim i jednostavno proći pored njih, no Mya me pozdravila:
- Bok, Lotta! Kako si? Čujem da si bila u bolnici. Jel ti bolje?
Pa normalno da mi je bolje čim sam izašla, tuko jedna. Ugrizla sam se za jezik čim sam to pomislila. Bolje da ne kažem ništa nego neku glupost.
Ipak, nekako sam smogla snage:
- Da, bolje mi je.- blijedo sam se nasmiješila. –Vi uživate?
- Da!- Sirius je odgovorio. – Idemo mi sad. Jamesu će biti drago da si bolje. Vidimo se, Lotta.
- Vidimo se, Black. Bok, Mya.- tužno sam prozborila i nastavila hodati. Zašto sam ih morala sresti?
Srećom, nisam imala previše vremena za tugu. Lily je naišla!
Idem provesti jedno ugodno poslijepodne s njom. Bez razmišljanja o Siriusu i Myi, bez onog siktavog smijeha koji mi je još uvijek zvonio u ušima...
Post je objavljen 30.03.2008. u 17:33 sati.