Zašto je ovaj život tako jeben.....? da sa 16 godina se razmišlja o samoubojstvu. Rodiš se. Rasteš. Tamo do desete godine sve ti je ravno. Ništa te ne pogađa. Poslije... počneš razmišljat...škola, roditelji, ljubav...
Imaš prijatelje... sve je dobro do jednog trenutka. Izdaja. Razočaraš se. Ali opet nekako oprostiš. Dolazi ljubav. Nađeš tog nekog. Zaljubiš se. Sve je super. Slomiš srce. Bol... koja ne prestaje. Moliš Boga, ne želiš više patit...ali nikako da bol prođe.
Ali, dođe i taj trenutak. Napokon je srce na mjestu. I sve ide koliko toliko dobro.
Opet... pojavi se netko. Sad ne želiš dat srce, jer prijašnja bol je bila prejaka. Ali tko će zapovjedit srcu. Ono radi po svom. Radi istu stvar. Ali sad ti činiš grešku. Ne razmišljaš. Kad izgubiš tog nekog shvatiš što si napravio. Kaješ se. Moliš za oprost. Ali ne ide. Nadaš se... da će sve biti u redu.
Ali shvatiš...da je ta ljubav bila lažna...“volim te i uvijek ću te voljeti“... puste priče... i doživiš teško razočaranje... ovaj put dušu ti slome... nešto što te određuje kao čovjeka, sve ono dobro u tebi. Sad imaš osjećaje koje prije nisi imao. Mržnju. Gorku mržnju. Ne želiš je osjećati, ali ipak je tu. Svakim danom samo se prisjećaš, kako si slomljen...i tko te je slomio... a nemaš snage da sebi skratiš muke...
Post je objavljen 29.03.2008. u 17:43 sati.